Samo me i dalje izluđuju komentari najdražih ljudi kojima sam očigledno bila draža pre nekoliko godina.
Ja nekada…
Već sreda?
Prevrćem po imeniku, Fejsu, mobilnom telefonu, ubeđena da ću i ovog vikenda imati savršenu ekipu za lagani petak i groznicu subotnje večeri…
Kako da propustim i ovaj vikend? Gazim najbolje godine baš tako kako mi te iste godine nalažu, i ne kapiram kako neko uopšte može da se odrekne svojih raspevanih dvadesetih.
Guram vojnički. I strategija mi je do jaja.
Leva, desna, je’n, dva… pa u krug, pa digni ruke, pa glasno u refren.
Pa ponovi…
I uvek imam super ekipu, što mi dozvoljava da poludim taman toliko da u ponedeljak stanem… Do sledeće srede, kad ponovo počinjem krug srećnog života.
Svaka meni čast.
I nekako uvek znam u koga da se zaljubim, pa da mi taj slomi srce, pa da me svaka pesma gađa. Zato sam uvek raspevana, borim se sa emocijom stoički. I bukvalno. I davim ih pivom, jer kažu da pivo nije za damice. Zbunjujem dušu, ali bar se želudac ne buni. Odlična kombinacija.
Zato mi petak nije radni dan. Iako odlazim na posao, kucam karticu, i završavam sve što treba.
Samo petkom muziku puštam još glasnije.
Celodnevne pripreme, da ne omanem u presudnom trenutku.
Hit parada.
Dok ritam vozi a i ja sa njim.
I neki on, moj famozni on, uvek pogrešan on, koji zapravo postoji zbog petka i subote…
To je ono… sorry, mnogo radim, ja sam gospodar svog vremena, ti mi ga sjebavaš samo vikendom… Al’ to uradiš za medalju, pa ti se stalno vraćam.
Nebulozno žensko. Ta sam.
Al’ opet petak otkotrljam redovno.
Subota je dan za iznenađenja.
Tu sam napola pijana, napola zaljubljena, uvek malko razočarana… al’ nikada toliko da odustanem…
Jer i da hoću, nedeljom se regenerišem, podsećam i osećam… njega u svojoj glavi ili na jastuku, sve sa onom pričom koliko sam divna i kako nikako da mi nađe pravo mesto u životu…
Džaba mi škole i Vukove diplome, kad sam jebeni vikend-ponavljač, i nikako da stignem do poente…
Al’opet, dvadesete gazim i jebeš poentu ako ta poenta ne boli…
Jedino što, kad zaboli, izvlačiš pouku za sledeći put, ali avaj… To ću tek kasnije shvatiti.
Sad ne mogu. Muzika je toliko glasna da nečujem svoje misli. I on je tu, da me dodatno zbuni.
Do sledećeg petka…
Ja sada…
Petak veče.
Ne razlikuje se mnogo od ostalih dana.
Osim što sutra ne radim, pa ne moram da navijam sat. Ali svakako ću da se probudim rano.
Odnosno, probudiće me.
Što i nije loše.
Stići ću da uradim sve što danima opravdano razvlačim. To je ona stara priča kako se zaposlena mama najviše umori vikendom.
A mislila sam da lažu.
Izvinjavam se. Više miliona puta.
Petak veče je jedno umorno veče, jer mu je brzi dan petak udario tempo.
Zato mogu jedino da kočim i parkiram ako mislim da subota bude makar malo drugačija.
Ali ne žalim se.
Samo me i dalje izluđuju komentari najdražih ljudi kojima sam očigledno bila draža pre nekoliko godina.
Kada nisam imala prirodni budilnik i najbolje opravdanje da ukočim.
E, baš ti dragi ljudi će vam se provereno popeti na glavu pričama kako ste se promenili, kako vas više ne prepoznaju, kako oni ne mogu da shvate i bla-bla-bla…
Ali ja to doživljavam ko sinčetov plač prve godine života. Naporno do bola, nepodnošljivo, ali proći će…
Ako ne sada, onda kad dragi ljudi i sami postanu roditelji. E, onda ću ja njima da se penjem na glavu.
Sad ih puštam da me manje vole, i slušam priče o izlascima i vatanjima po mraku, potpuno ponosna što znam osećaj… i rado ga se sećam.
I to mi je potpuno kul.
Pozdravila sam se na vreme sa veselim konobarima, pričljivim taksistima, pogrešnim frajerima, pa mi sada subota izgleda još bolje.
I ko kaže da sam prestala da đuskam, pijem i hvatam korake.
E moj bato…
Žurka je tamo gde si ti, a meni je moja dnevna soba trenutno sasvim dovoljna.
Uspavam sinče, poljubim za laku noć, uzmem onu čašu za vino, napunim je kiselom vodom, gurnem sluške, uključim mp4 i zezanje kreće…
I što je još bolje, sviraju se samo pesme koje volim, nisam u potpeticama koje mi kidaju listove, ne moram posle da skidam šminku, ako mi se piški nema redova i najrazličitijih primeraka ženskog roda koji čekaju, da me smore svojim postojanjem.
Jok.
A što je najbolje, nema ni pogrešnog njega, zbog koga bih po milioniti put glumila budalu i trudila se, i borila se, i volela, i kidala, i cimala, i…
Kakav samosvrš nad sopstvenom sudbinom. Devojko, ženo, kevo, kraljice.
Najbolji znaju kad se žurka napušta.
Show must go on, ali ako si ti taj show, onda je lokacija nebitna.
I dezodorans je mikrofon, i ja sam Lepa Brena i pesma opet pogađa, ali ja sada znam da uzvratim udarac.
Imam i zbog koga.
Tačno je da se od uspomena ne živi.
Ali bez njih, život ne bi ni imao nikakvog smisla. Suboto, ajd’ laku noć, i sutra rano ustajem…
Odlomak iz knjige “Mama ipak zna najbolje” Vesne Zakonović Arežine (Vukan izdavaštvo)
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: ŽENSKE PRIČE
Razvedena majka nije jadna žena. Ona je žena borac. Umesto što je ogovarate, poštujte je
Niko ne želi da mu se desi razvod. Razvod je poraz. Poraz nade, poraz truda, odustajanje od neke osobe koju si pre toga tako voleo. Ali razvod je ponekad nužan....
Nije valjda da decu šalješ u vrtić, a ti ne radiš?!
Tebi je lako, ti ne radiš. Kad to čujem odmah se iznerviram jer ako ne radim ne znači da se izležavam po ceo dan – kaže besno Beograđanka Nena M....
Dvostruki standardi: Mame osuđujemo za svaku sitnicu, a tate hvalimo i kada greše!
Ember Vordel, mama dvoje dece, na mreži TikTok je podelila objavu o dvostrukim standardima kada je u pitanju percepcija majki i očeva. Video počinje tako št prikazuje jednog tatu kako...
„Jedan dan, jedan život“ – knjiga o putu ličnog i duhovnog usavršavanja
MAJA MILIĆEVIĆ, NAŠA NAJPOZNATIJA UČITELJICA JOGE I TRANSCEDENTALNE MEDITACIJE, OBJAVILA JE ELEKTRONSKU KNJIGU „JEDAN DAN, JEDAN ŽIVOT“ Kroz svakodnevne vežbe i male promene tokom svakog dana možemo da osnažimo prirodnu...
Nema komentara.