Naravno da se dešavalo da zaradimo parče stakla ili trn u stopalu, i tada bi mama bila glavni doktor koji pincetom vadi uljeza, dok mi zapomažemo ležeći na krevetu. Ako bismo se povredili u školi bila je tu medicinska sestra u beloj uniformi. Niko nije zvao hitnu pomoć. Kad bismo otišli u kamp, školu ili na neku sportsku aktivnost svi su znali osnove prve pomoći i niko nije paničio ni zvao hitnu pomoć sem ako zaista nije bila neophodna. Ali ovo umeće pružanja prve pomoći otišlo je u istoriju zajedno sa ostavljanjem mleka ispred kuće i karticama za mesara.
Kada sam imala časove muzike u centru, većinu vremena sam tamo odlazila biciklom, retko kada bi me vozili roditelji. Ni u školu nisam išla autobusom, sve dok se nismo preselili na selo. Čak ni sa sela me nisu vozili, sem jednom kada sam propustila autobus pa su morali, ali sam taj dan dobro zapamtila i više nikada nisam sebi dozvolila da budem toliko glupa da zakasnim na bus.
Sa realnim posledicama, koje smo snosili za pogrešno urađene stvari, shvatili smo da je lakše i mudrije raditi stvari na pravi način.
Kako je izumiranje igre dovelo do porasta mentalnih poremećaja
Danas naša deca rastu sa sigurnosnim povocima oko vrata kojima mislimo da ih držimo podalje od opasnosti. Umesto toga, drže ih podalje i od života ali i od emotivnog razvoja i nezavisnosti.
Danas, i ja sam roditelj, podigla sam svoje tri ćerke i dva pastorka, i svesna sam da su se stvari drastično promenile. Kaciga se nosi za skoro sve aktivnosti. Još malo pa će vam trebati dozvola da ih izvedete napolje. Morate da budete spremni da u svakom času pozovete hitnu pomoć.
Često poželim da moja deca imaju istu slobodu kretanja kao ja u detinjstvu. Da voze bicikl gde god požele, da i po mraku trče bez bojazni da će biti kidnapovani od strane nekih ljudi u famoznom kombiju. Sa druge strane, drago mi je što se vodi računa o bezbednosti dece, jer povrede nisu šala, i svaku povredu je bolje izbeći nego zaraditi.
Ali osećam da su sigurnosni povoci na kojima držimo decu dalje od nevolja ali i života – nikad kraći, i da to može deci samo da škodi u daljem razvoju i osamostaljivanju.
Ja ću i dalje za svoje detinjstvo govoriti „dobra stara vremena“ – jer da, bilo je dosta pogrešnih stvari u svetu tada; ali neke su bile dragocena iskustva ili dobre lekcije. Mislim da je u redu da deca iskuse više slobode i da žive malo više bez nadzora. Nadam se da ću dočekati da makar moji unuci uživaju u slobodnom detinjstvu kakvo sam ja imala.
Prevela: Jasmina Jovanović
Izvor: Babble
