Piše: Ivana Mićić, Mama zašto
Moj sin plave kose ima tri morska druga. Stariji su od njega i već popunjavaju spomenare. Sedi pomalo zbunjen kraj njih i pokušava da shvati šta je spomenar. Ipak, dečaci nemaju baš vremena da odgovaraju na silna pitanja u spomenaru. Oni preskaču prvu stranu i prelaze na pitanja sa odgovorima. Pokušavaju da pogode ime devojčice na osnovu njenih odgovora.
Smeju se glasno čitajući odgovore stidljivih drugarica sa plaže.
Stižu do pitanja “Koji je tvoj omiljeni slatkiš?”
– Ovo je sigurno Mršava Tršava! Ko još može da napiše da voli orasnice?
Hvatam pogledom Dimitrija koji zbunjeno sedi kraj njih pokušavajući da prikrije svojih malenih 6 godina i nerazumevanje svega o čemu se govori. Hteo bi da ih pozove da ponovo skaču sa visoke stene jer je to mnogo zanimljivije ali ipak odlučuje da ćuti i ostane deo ekipe.
-Izvinite gospođo Dimijeva mamo, imate li olovku?
– Nemam. Ali imam jedno pitanje za vas. Znate li koji je omiljeni kolač vaše mame?
Prvi se javlja tek svršeni prvak Miki:
– Moja mama uvek pravi krempite.
– Je li to njen omiljeni kolač?
– Nemam pojma. Tata je jednom pojeo punu tepsiju krempita pa posle toga nije spavao dve noći.
Vraćaju se spomenaru, listajući ga svojim morem smežuranim prstima.
– Ajmo Milane, zalazi sunce! Treba da spremam večeru!
Pogled mi pada na zaobljenu ženu koja doziva sa plaže. To je Mikijeva mama Mira. Užurbano pakuje peškire kako bi spremila večeru pre noćne smene.
Noću radi u pekari a ujutru, u dvorištu stare kuće, dočekuje dečake sa svežim pecivom. Noćas će opet dok morski svet spava, rukama mesiti slatke krofne. Miki zna šta njegova mama ume da spremi. Ipak, on ne zna koji je omiljeni kolač njegove majke.
Hodamo ka kući. Prolazimo ulicama u kojima sam provela svoje morske dane, prve poljupce, šaputanja, smeh i suze.
Gledam dete koje korača ispred mene i pitam se da li će ikada znati šta su meni u životu značile sve te male ulice.
Razmišljam o Mikijevoj mami i njenoj omiljenoj saher torti. Ja znam koji je njen omiljeni kolač jer smo ga zajedno delile na plaži godinama. Ipak, njeno dete ne zna to.
Ne zna koliko je njegova majka volela, koliko je bila lepa i hrabra dok je skakala u vodu sa najviših stena kao devojčurak. Njeno dete ni ne sluti ko je zapravo njegova mama. On zna šta sve mama ume da radi ali ko je zapravo njegova majka?
Sa teskobom posmatram žene koje mi idu u susret držeći decu za ruke. Visoke, niske, nasmejane, ljute, koračaju uskim primorskim drumovima. Svakoj znam pogled, prvog dečka sa plaže, omiljeni sladoled i način na koji je prikrivala peškirom nesavršene delove svog tek sazrelog ženskog tela na plaži.
Njihova deca, drže se za dlanove ruku koje su nekada osvajale morske svetove. Dečaci i devojčice imaju mamine oči, kosu i usne. Dobro poznaju maleni mladež ispod majčinog pazuha sa kojim su se igrali kao bebe. Znaju miris majčine kose i znojavog tela ugrejanog Suncem. Po mirisu slute ručak koji mama sprema i po tonu njenog glasa znaju kakvog je mama raspoloženja.
Ipak, u grudima me pomalo steže pitanje na koje nemam odgovor – Koji je omiljeni kolač tvoje majke?
Kako, kako je samo moguće da ne znaš koliko je volela tu Saher tortu koju smo jele kao klinke na klupi ispred pristaništa? Kako je moguće da ni ne slutiš koliko je tvoja majka volela dugokosog Dušana pre nego što je postao kapetan broda i zauvek otišao iz grada? Da li znaš koliko smo plesale bosonoge i peške se vraćale kući sa koncerata jer nismo imale novca za taksi? Znaš li ko je bila pre nego što je napravila punu tepsiju krempita za tebe i tvog oca? Znaš li da je ona mnogo više od „praviti“, „kuvati“, „lečiti“ i „uspavati“?
Znaš li da je ona najlepša devojčica u gradu koja jede Saher tortu i zbog ljubavi prema jednom Dušanu preplivava more od jednog primorskog mesta do drugog?
Znaš li ko je tvoja majka i šta je sve pravilo, gradilo, stvaralo, oblikovalo, tesalo, volelo dok nisi stigao ti?
Da li bi uspeo jednog dana prepoznati odgovore svoje majke u starom spomenaru? Da li ćeš i ti odrasti i porasti i nikada se ne zapitati ko je zapravo tvoja majka, kao i mnogi drugi dečaci i devojčice pre tebe?
I za kraj, da li će i on, moj dečak plave kose umeti prepoznati svoju mamu u starom spomenaru, u kome kao odgovor na omiljeni kolač piše „vanilice“?
Izvor: Detinjarije.com
