Roditelji, ne vaspitavajte nemoralom!

Sve češće slušamo kako su nam deca neodgovorna i neposlušna, kako je sve veći porast maloletničke delikvencije. Zaista je čudno što se zgražavamo i krivimo samo medije i društvo. Kako to da nikad nismo mi u pitanju, niti naša deca. Sve su to tamo neki “slučajevi”, jel?

Ne sme nam biti opravdanje za “nemoralno” vaspitanje ni stres, besparica, rijaliti TV, ni politička garnitura. Nije neka mudrost shvatiti da ako ne počistimo prvo ispred svog praga ne možemo očekivati da će komšija to učiniti umesto nas. Ako svako od tridesetoro dece u vrtiću, dobije instrukciju od svojih roditelja da ne bude seka-persa i dozvoli drugom detetu da mu uzme zabalavljenog medu i mlatne ga, jer najjači uvek opstaju, onda možete dobiti samo anarhiju, grubost i mržnju kao dodatak već utabanom putu ka narcisoidnosti.

Moralno vaspitanje deteta je kompleksni proces usvajanja moralnih načela šire društvene zajednice. Dete uči da bude moralno, ono se ne rađa sa saznanjima šta je dobro, šta loše ili humano, mada smo često svedoci njihove urođene čistote i neiskvarenosti. Ono razvija moralnu svest intelektualnim, emocionalnim i voljnim pokretačkim snagama. Taj proces je doživotan i predstavlja krunu svake zrele ličnosti.

Kada dete viče, udara, skida se golišavo itd, mi pokušavamo da korigujemo ovakva antisocijalna ponašanja različitim metodama: pretnjama “dobićeš po guzi, kažnjen si, nema crtanog filma danas, ne volim kad se tako ponašaš ” i sl. Mala deca će učiniti ispravnu stvar da bi izbegla takve sankcije, da bi zadovoljila roditelje. Dete veruje da je moralno ono što odrasli zahtevaju. “Zašto je loše krasti? Učiteljica je tako rekla.” Da bi se dosegla autonomna moralnost neophodno je dete učiti moralnim pojmovima, uverenjima, stavovima, dozvoljavajući mu da izrazi emocionalnost u pogledu raznih pitanja. Emotivni odnosi se kod dece formiraju jako rano i to kroz empatiju, drugarstvo, poštovanje drugih, osećaja odgovornosti itd.