Juče me iznenadio klijent, pitanjem: „Doktorka, koju dijagnozu ja imam?“
Darko voli da se šali na taj način, zove me „doktorka“…ali drugi deo pitanja nije mi bio jasan.
– Kako misliš dijagnoza? Znaš da ih ja ne određujem, samo sam psihoterapeut.
– A ne to, nego kako me procenjujete?
Osećala sam, i pre ove seasne, da se bliži kraj našeg terapijskog rada. Darko je mnogo napredovao. Prevazišao je problem zavisnosti od marihuane i kokaina, pomirio se da dugogodišnjom devojkom, ima stabilan posao. Onaj čovek, nekada pun krivice, stida, jeda i bola, koji je dolazio na terapije poslednjih godinu dana, izmenio se. Prihvatio sebe, našao nove strategije za prevazilaženje teških emocija, naučio je da jasnije prepozna konflikt i da ne uleće u svađe.
Ipak, trebalo mu je i moje mišljenje. Moja procena. Upravo ovo što je on sam postigao, uz moju podršku, njemu sam i saopštila:
– Darko, najvažnije je to što voliš sebe. Što si imao snage ga posegneš za svojim ranjivim mestima, otvoriš se i ne kriješ ono što imaš iznutra. A imaš blago.
– Da, sada delim sve i sa devojkom. Podelio sam i da sam imao kancer ranije. Koliko sam se bojao da će me ostaviti…
– Kako je reagovala?
Darko je zaplakao.
– Reagovala je kao i uvek. Dobrotom. Nisam za nju oštećena roba. Ne možemo imati naše biološko dete, ali to ne znači da nećemo postati roditelji.
Sa klijentima ne prekidam kontakt, kažem im da se uvek mogu javiti ako žele da nešto razreše. Darko je rezrešio mnogo toga.
Ipak, kad vratim vreme i kad se setim kad sam s njim, na početku terapije, razgovarala o jednoj od 10 naših socio-emotivnih potreba, o potrebi za priznanjem i pohvalom, stvari su bile potpuno drugačije:
– Bio sam nevidljiv za mamu i tatu. Nije bilo pohvale, samo kritike da sam nemiran, da ih uznemiravam, da sam dosadan. Pokušao sam bar u školi da budem dobar. Davao sam sve od sebe. Bio sam odličan. Ali, i tu je izostala pohvala. Podrazumevalo se da imam petice. Tek na faksu sam se pobunio, probudio se u meni neki prkos. Tada sam počeo da eksperimentišem s drogom…
Darkovi roditelji su oni koji nikada nisu davali pohvalu, zato nije bilo iznenađujuće što je u početku on veoma nisko vrednovao sebe.
U pravu je bio Frojd, naša suština sazdana je u detinjstvu, i odatle i treba da počne isceljenje. Ili još bolje: prevencija.
Mislim da roditelji nisu dovoljno svesni koliko adekvatno prihvatanje i pohvala znače detetu.
Goran Opačić je napisao sjajnu knjigu: „Ličnost u socijalnom ogledalu“, koja ilustruje proces izgradnje slike o sebi, koji ide od poruka važnih drugih, naročito roditelja – ka unutrašnjosti detetove ličnosti. Mi se ogledamo u drugima, i drugi se ogledaju u nama.
Zanimljiv je podatak, upravo iz te knjige, da ljudi koji su uspešni, nemaju potpuno realnu sliku o sebi u odnosu na svoje kapacitete. Ali – upravo im ta dobra slika daje snagu da se usude, rizikuju, idu napred, bore se.
Pokušaću da razjasnim šta znači adekvatna pohvala i priznanje: one su takve da ih dete zasluži, kada na primer uradi neki postupak, pa mama i tata kažu: „Bravo! Baš si to lepo uradio!“ ili kada roditelji prepoznaju neku detetovu osobinu: „Pažljivo slušaš. A video sam i da si utešio sestru…“ Tako dete dobija pozitivnu sliku o nekim svojim osobinama.
A šta je sa nepoželjnim osobinama? Slažem se sa psihoterapeutom Najdželom Latom: najbolje je na takva ponašanja ignorisati, a ako i kažemo šta nam se ne dopada u postupcima deteta, neka to bude ukazivanje na neko njegovo ponašanje, poput: „Nije dobro što si udario sestru“, a ne ukazivanje rečima poput: „Kakav si! Mali nasilnik.“ Etiketa „nasilnik“ dugo može odzvanjati u detetovoj psihi, koja još nema kritički odnos prema iformacijama koje dobija od roditelja. Od etiketa se teško odlepiti!
Pohvala svakako jeste važna, ali danas primećujem da roditelji male dece, predškolaca i dece nižih razreda osnovne škole, dakle roditelji mlađe generacije pohvalu koriste često i uopšteno. A reči koje se sto puta ponavljaju poput „Bravo! Divan si!“ postaju pohabane. Deca bez greške prepoznaju kad je pohvala iskrena, a ne samo šuplje prosipanje: „Jao, kako si dobar“.
Roditelji starije generacije, čiji odrasli sinovi i kćerke dolaze na terapiju, pričaju drugačije priče. Izgleda da se ranije vrednovanje vrtelo po pravilu oko školskih ocena i poslušnosti. Deca su viđena kao vredna i dobra ako imaju petice i mirna su. Čitav spektar detetovih osobina, na taj način, ostao je skriven.
Nije ni čudo što ljudi u srednjim godinama imaju i dalje probleme sa prihvatanjem sebe i prepoznavanjem svojih kvaliteta. Ocene u školi jednom prestaju, poslušnost nije svaki put dobrodošla osobina, i počinje život bez takvih pohvala i priznanja.
Posebno su značajna vrednovanja telesnog izgleda deteta. Jedna moja klijentica, mlada žena, koja je teško sklapala veze, prokomentarisala je:
– Biljana, ja sam primetila kako u meni odzvanjaju tuđe reči.
– Da? Šta se desilo?
– Meni momci šalju na Instagramu poruke kako sam lepa i slično. I ja uvek, automatski odgovorim: „Nisam loša.“ I onda, nakon više takvih poruka svatim…pa to su reči moje mame!
– Šta ti je govorila?
– Ona je favorizovala stariju sestru, govorila joj je kako je zgodna, kako je lepa, a kad bi je pitala: „A ja?“, odgovorila bi, kroz smeh: „Pa nisi ni ti loša.“
– Deluje mi da, kao što je majka otpisivala tvoju lepotu, sada to isto radiš i sama.
– Jeste, tek na faksu sam uvidela da sam lepa, koleginice su primećivale kako sam zgodna, posle sam bila i model jednom poznatom fotografu.
– Ipak, mamine reči odzvanjanju i dalje. (Pomislih: ni fotograf, kao autoritet nije bio tako važan kao mama!) Šta danas misliš o sebi?
– Dobro sam se zagledala u ogledalo jutros. Nemam više čega da se stidim, lepa sam žena.
– Otkud stid, nisam to primećivala kod tebe?
– Pa, činilo mi se da nisam dovoljno dostojna tih komplimenata.
Neverovatno kako dugo roditeljske ocene, procene, vrednovanja, komentari – opstaju u nama! Sve ono izrečeno, ali sve ono neizrečeno, poput situacija kad se otac namršteno ili čak s gađenjem zagleda prema sinu koji je obukao nešto što se njemu ne dopada, ili kad majka žustro priča kako je tamo neka Nevena prelepa, vitka, ide na balet, a sve to sluša njena kćerka, koja ima problem sa debljinom…
Svedočila sam tome da dete zbog visokog vrednovanja vitkosti u porodici, kao mlada osoba razvije bulimiju ili anoreksiju i potpuno iskrivljenu sliku svog tela.
Deca su posebno osetljiva na vrednovanje njihovih sposobnosti za učenje.
Jedan moj klijent, student psihologije, našalio se na svoj račun rekavši:
– Mama i tata su mi uvek govorili da sam starmali, da sam ozbiljan i da sam saosećajan. I eto šta upisah! Psihologiju…
– Da, a to je bila i tvoja želja.
– Jeste, ali znate nije mi bilo prijatno sa statistikom. Urezalo mi se to da mi je tata govorio da sam glup za matematiku.
– Znaš, Matija, i ja sam dugo to mislila za sebe.
– Da?
– Da, roditelji su i meni govorili da sam saosećajna i humana, ali da mi slabo ide škola. Pri tome su zaboravili da su me poslali u školu godinu dana ranije, i nisu ni uočili da sam levak, pa sam mucala i teško učila pisanje slova…I dugo sam mislila da sam glupa zbog toga. A onda, radila sam baš kao i ti sada na terapiji – na svom unutrašnjem detetu. Razgovarala sam sa malom Biljom. I znaš šta mi je rekla?
Matija me radoznalo pogledao.
– Rekla mi je da je matematika nikad nije ineteresovala.
Smejala sam se, dok sam zamišljala razgovor sa malom Biljom, jer sam shvatila da je to istina. Nikada me nije zanimala matematika.
– Ni mene nije interesovala.
– Eto. Ne kažem da ona nije zanimljiva i razumljiva drugima. Ali meni nije bila.
– Sad mi je lakše.
– Stvarno?
– Pa da, to što ste ispričali daje drugačije značenje i mom viđenju sebe kao nesposobnog. Nisam nesposoban za nešto.
– Da, Matija, nije potrebno da u svemu budemo uspešni i za sve talentovani, da bi bili vredni. Štaviše, bezuslovno smo vredni.
– Kakva ideja!
– Dugo mi je trebalo da dođem do nje. A znaš dobro kako je Lav Vigocki govorio: sve psihičke funkcije na sceni se javljaju dva puta, prvo između dvoje ili više ljudi, a onda postaju pounutrene, deo same ličnosti.
– Dakle, Biljo, ako sam razumeo, prvo ide spoljašnje vrednovanje, pa ono postane unutrašnje…da bi uvideli da vredimo i bez vrednovanja!
Ovde smo se grohotom nasmejali. Matematika nam nije jača strana, ni meni ni mom mladom klijentu, ali spremnost za šalu i apsurd očigledno jesu!
– Ali, ne zaboravi. Naša potreba da dobijemo pohvalu i priznanje nikad ne prestaju, i ne završavaju se sa detinjstvom. Socijalna smo bića, i važno nam je da znamo da vredimo onima koji su vredni za nas i koji nas vole.
Zato, ne ustežite se da uočite i verbalizujete kvalitete vaših najbližih, dece, partnera, prijatelja, saradnika. Ne ustežite se ni da ih tražite, kada osećate potrebu za njima.
Niko od kritizerstva nije porastao, a ako i jeste – porastao je samo uprkos njemu.
Biljana Ćulafić, dipl.pedagog i EAP psihoterapeut
MODUS VIVENDI Psihoterapijsko savetovalište i trauma centar
Izvor: Detinjarije.com
