Saradnja umesto takmičenja
Deca koja sama međusobno igraju karte ili bejzbol, ne polažu toliko na „pobeđivanje“, objašnjava Grej, koliko na međusobnu saradnju. Prisustvo odraslih vodi dečju igru u takmičenje, a onda to više nije igra. Najvažnija društvena veština je veština udovoljavanja drugima i istovremenog ispunjavanja sopstvenih želja i potreba. To je upravo ono čemu decu uči igra – usaglasiti se sa drugom decom, praviti kompromise, predvideti tuđe potrebe. Kako bi zainteresovala drugu decu za igranje, deca moraju da nauče da se stave u poziciju drugih.
Snažan nagon za igranjem koji postoji kod dece, nije prosta potreba za razonodom. To je, zapravo, nagon za preživljavanjem, budući da je kroz istoriju ljudske vrste igra bila osnovni način da deca steknu veštine, vrednosti i znanja koja su im neophodna da bi opstala u sopstvenoj kulturi. Igra za decu nije beg od realnosti, već način da proniknu u realnosti života i da sa njima izađu na kraj – kako fizički, tako i intelektualno i emocionalno.
Igra je bezbedno okruženje
Kroz igru, deca stvarnost prevode u maštu i na taj način u jednom bezbednom okruženju uče da se suočavaju sa stvarnim iskušenjima, za njih je igra i iskustvo i trening. Zato i način na koji se deca igraju odražava osobine društva u kome žive – ona u svoju igru ubacuju one situacije kakve će ih očekivati u stvarnom životu. Po tome se ljudska vrsta nimalo ne razlikuje od životinja – lavići i drugi mladunci grabljivica se igraju praćenja i jurenja, biljojedi poput zebri i antilopa se igraju bežanja i izbegavanja, majmuni skakanja i pentranja. Mladi mužjaci vrsta kod kojih postoji nadmetanje mužjaka za ženke, igraju se borbe. Slično je i sa decom – ona nepogrešivo prepoznaju koje veštine će im biti potrebne u njihovom društvu i unose ih u svoju igru. Ona lako „nanjuše“ i koje veštine u društvu tek dobijaju na značaju, pa postaju eksperti za računare i tehniku brže od svojih roditelja.
Problem – mešanje odraslih
Problem nastaje kada se umešaju odrasli. Oni se nameću kao autoriteti i zaštitnici, pa igra prerasta u tužakanje, prenemaganje, a deca se ponašaju manje odgovorno i zrelo nego kada se igraju sama. Na taj način, gubi se pravi duh igre. Igra uči decu veštini pregovaranja, rešavanja problema i oslanjanja na sebe. Nenadzirana igra je zapravo od ključne važnosti za dečji emocionalni i socijalni razvoj. Ona pomaže da dete savlada društvena pravila, kao i da nauči da stvara svoja. Smanjenje učešća igre u detinjstvu se odražava na našu sposobnost građenja odnosa sa ljudima kada odrastemo. Kroz igru, mi učimo da dajemo i uzimamo, da razumemo tuđa osećanja, da rešavamo konflikte – što je osnova svake veze. Odrasli ne bi smeli da deci uskrate ove važne lekcije svojim mešanjem, upozorava Grej.
Tužno je što današnja deca imaju tako malo prilike da se zaista igraju, bez nadzora odraslih, onako kako smo se mi kao deca igrali, zaključak je renomiranog psihologa. Ne samo da zbog toga vlada epidemija debljine i depresije kod dece, već je generacija koja odrasta bez mogućnosti da usvoji prave društvene vrednosti.
Osećanje za jednakost
Deca i tinejdžeri u lovačko-sakupljačkim kulturama, zbog toga što provode jako mnogo vremena u igri, odrastaju u izrazito kooperativne odrasle ljude, sa razvijenim osećajem za jednakost. Posebno mesto u njihovim društvima ima humor – on se koristi da bi se prekinule svađe i oslobodila društvena napetost.
Jovana Papan
Izvor: Yumama
