Svako peto dete u Nemačkoj pati od gojaznosti. Preterana težina je uzrok najtežih bolesti, kao što su oboljenja srčanog krvotoka i dijabetes. Glavni uzroci su pogrešna ishrana i nedostatak kretanja. Mnogi roditelji podležu sadržini reklama i svoju decu hrane proizvodima za decu pretpostavljajući da se tako najbolje staraju o njima. A to je velika zabluda. Upravo u brojnim šarenim takozvanim dečjim prehrambenim artiklima prečesto se kriju zlokobne materije u obliku prevelikih količina masnoće, šećera i kalorija. Da podvučemo crtu: normalna jela, koja sami spremate, bolja su i zdravija nego industrijski pripremljena dečja hrana.
Putokaz za dobru ishranu vaše dece jeste zdrava mešavina. Ona se zasniva na malo šećera, nečeg slatkog i masnoće, na maloj količini mleka, mlečnih proizvoda, ribe, mesa i jaja, ali sa dosta povrća, voća i žitarica. Uzmite nekad kuhinjsku vagu i izmerite dvadeset pet grama šećera. Ta gomilica je preporučena dnevna doza za osnovca. A sada pogledajte etikete na gotovim proizvodima za decu, kao što su žitarice ili bilo koji dečji jogurt. Kod učestalog konzumiranja takvih proizvoda za decu brzo ćete doći do 125 grama šećera dnevno, pa i više. Zaključak: samo mali broj takozvanih dečjih prehrambenih proizvoda stvarno su pogodni za dečju ishranu.
„Do zdrave raznovrsne hrane vode mnogi putevi. Pustite malo mašti na volju. Važno je samo ono što stoji ispod podvučene linije.“
Što god činili, činite to imajući na umu osobitu ljubav prema svom detetu. Uvek ponudite alternativu. Do prihvatanja prirodne i zdrave ishrane ne dolazi se pod prinudom. Kakve koristi imate i vi i dete ako hleb za veliki odmor završi u pomijama? Do zdrave raznovrsne hrane vode mnogi putevi. Pustite malo mašti na volju. Važno je samo ono što stoji ispod podvučene linije.
Jedenje je sveta stvar. To nije nešto što se čini usput. Odrasli koji na ulici onako „u trku“ gnječe svoj sendvič rđav su uzor. Jedenje nije sporedno zanimanje, nije mrsko traćenje vremena. Tu se ne radi sad o još nečem drugom, recimo kao kad se čitaju novine. Osim, recimo, što je ipak oprostiv greh kada doručkujemo sami. Ali kada otac sedi zaklonjen novinama, a ostatak porodice, ili samo dete, za stolom, to već nikako ne ide. Jedenje pred televizorom se dopušta samo u slučajevima nužde, a tu se računaju fudbalski prenosi. Inače, važi sledeće pravilo: jesti sam pred televizorom i trpati hranu, to izuzetno goji. Jedino što je stvarno dopušteno za vreme jedenja jeste razgovor. Zajedničko obedovanje, bilo u porodici, bilo među prijateljima, jeste društveni događaj prvog reda. To nije samo grickanje nečega što je pred vama. Deliti hranu sa drugima jeste izvorna forma socijalne uzajamnosti. A za zajedničko sedenje oko istog ognjišta i pravednu deobu plena potrebna je socijalna kompetencija. Isti tako i dobro vaspitanje. Za stolom sa drugim delite jelo i „samog sebe“. Istorija ljudske kulture je verovatno dobrim delom socijalna istorija kulture ishrane. Zato je deci otpočetka mesto za stolom, a ne za stolom u „zapećku“ sa dečjom hranom. Pa, sad, prijatno!
(odlomak iz knjige “10 najvećih zabluda o vaspitanju”, Laguna)
