„I onaj koga roditelji nisu voleli, uspeva da opstane i preživi. Međutim, postavlja se pitanje kako. Kako da kasnije pružimo ljubav drugima kad je sami nismo nikad upoznali, kad je nismo dobili onda kad nam je bila najpotrebnija?“
I onaj koga roditelji nisu voleli, uspeva da opstane i preživi. Međutim, postavlja se pitanje kako. Kako da kasnije pružimo ljubav drugima kad je sami nismo nikad upoznali, kad je nismo dobili onda kad nam je bila najpotrebnija? Kako da drugima pružimo ljubav kad ne znamo tačno šta je to, i kako deluje na ljude? Ono što nas oblikuje za ceo život jesu naša prva iskustva. Naučnici su utrošili mnogo vremena i snage ispitujući iskustva ljubavi i njeno dejstvo na ljude od ranog detinjstva pa do duboke starosti. I uvek su dolazili do zaključka da naša rana iskustva određuju kasnije predstave i postupke. Onaj ko je osetio istinsku ljubav, to osećanje prenosi dalje. Onaj koga nisu voleli kad je bio mali, morao se boriti da u životu nađe nešto drugo na šta se može osloniti.
Pouke Starca Pajsija o vaspitanju dece
Kad su deca mala i nemoćna, nama ne preostaje ništa drugo do da ih volimo. I to nam tada u većini slučajeva polazi za rukom. Ali kad počnu da pričaju, trče i galame, kad iznenada steknu sopstveno mišljenje, stvari sa ljubavlju prema njima se komplikuju i postaju teže. Onda bismo želeli da utvrdimo na koji način se ta neprijatna situacija može prevazići. Često čitamo kako nas deca opterećuju, kako mnogo zahtevaju od nas. To je možda lepo rečeno, ali da li mi prihvatamo taj izazov? Da li se suočavamo s njim, da li mu idemo u susret? Ili se ponašamo kao krotitelj zveri koji pripitomljava lava u kavezu. Onda možemo da se pretvaramo kako je sve u redu. Ipak, ostaje činjenica da dete nije dobilo ono što mu stvarno treba.
„Da li je ljubav kad im dozvoljavamo da čine sve što požele? Da li je ljubav kad ih ne kažnjavamo za rđavo ponašanje? Da li ljubav traži od nas da se zapitamo šta naš sin po čitav dan radi ispred kompjutera?“
Zbog toga vredi razmisliti o tome šta zapravo znači kada kažemo da svoju decu moramo voleti. Da li je ljubav kad im dozvoljavamo da čine sve što požele? Da li je ljubav kad ih ne kažnjavamo za rđavo ponašanje? Da li ljubav traži od nas da se zapitamo šta naš sin po čitav dan radi ispred kompjutera? Ili sa kakvim se ljudima druži naša ćerka? Da li deci učenje ide od ruke? Da li je ljubav kada svoju decu štitimo od nužnosti da ponekad donesu i neprijatne odluke? Kada ih branimo od razočaranja? Kada ih ne suočavamo sa posledicama sopstvenog postupanja? Da li je smisao ljubavi u tome da nas deca vole po svaku cenu?
Naravno, možda ovo nije pravo vreme za rađanje dece. Roditelji decu danas vaspitavaju pod uslovima kakve u sopstvenom detinjstvu nisu poznavali. Svet u kome smo mi odrastali više ne postoji. Gradovi su postali prenaseljeni, slobodnog prostora za dečju igru sve je manje. Ko još danas svoju decu šalje napolje da se igraju, kad ona više vole da drežde ispred kompjutera i da uz pomoć „miša“ upoznaju svet? Porodice su se razdvojile; danas gotovo više niko ne radi tamo gde je odrastao. Zahtevi sveta rada sve su oblasti života stavili u svoju službu; svaka je težnja potčinjena radu i zarađivanju novca. Čini se da rad svemu daje smisao i da sve drugo ništa ne vredi. Život se pretvorio u metež i zbrku lišenu reda i čvrstih pravila ponašanja. Procesi raspadanja postojećeg sveta i načina života deluju prikriveno ispod površine. Njihove pokrete i pomeranja teško je prepoznati, a još je teže uticati na njih. Mi smo pokretni, prilagodljivi, i u stanju smo, bar teorijski, da u svakom trenutku i na svakom mestu uspostavljamo međusobne kontakte. „Onaj ko danas ima potomstvo“, kaže švajcarski filozof Diter Tome, „ne pristaje u društvo u kome čovek spolja obavezno mora biti mlad, a iznutra prilagodljiv, i kome su sopstveni napredak i blagostanje najvažniji u životu.“