I uslovi za zajednički život sa decom iz osnova su se promenili. Još pre sto godina bilo je relativno malo žena i muškaraca koji, kad idu na rad, moraju da napuste svoju kuću i imanje. Tada je naime veliki deo stanovništva živeo od poljoprivrede. Deca su bila prisutna prilikom rada u polju ili u štali. I roditelji i njihova odrasla deca živeli su u istom mestu. U istoj kući živelo je više generacija. Ako je majka izvan kuće, brigu o deci preuzima baba. Vaspitanje nije bilo isključivo u nadležnosti roditelja; ono je bilo i zadatak rođaka, prijatelja i suseda. Susedi su često, da bi se premoreni roditelji odmorili, njihovu malu ćerkicu ili sina uzimali kod sebe na dva-tri dana. Ulice su tada bile pune dece. Onaj ko je hteo da se igra napolju nikad nije bio sam.
„U afričkim seoskim zajednicama, na primer, novorođenče istovremeno gaji i čuva, umiruje, mazi i voli i po desetak žena. A za stariju braću i sestre samo se po sebi razume da su u obavezi da se brinu za najmlađe članove porodice.“
A mnogo ranije, u doba o kome čitamo u istorijskim knjigama, deca su živela zajedno sa odraslima. Takvo stanje trajalo je hiljadama godina. U to doba žena nije mogla ni da zamisli da sama gaji svoju decu. Deca su tada bila zadatak čitave zajednice. Ljudi su delili ono što imaju; deca su išla tamo gde ima šta da se jede; roditelji i rođaci jedni druge su pomagali. U relativno primitivnim društvima i danas je takvo stanje. U afričkim seoskim zajednicama, na primer, novorođenče istovremeno gaji i čuva, umiruje, mazi i voli i po desetak žena. A za stariju braću i sestre samo se po sebi razume da su u obavezi da se brinu za najmlađe članove porodice.
Kako sam sve pokušavala (i uspevala) da pojednostavim roditeljstvo
Mala porodica, onakva kakvu danas nalazimo – otac, majka, dete – nastala je tek u poslednja dva veka; onda kada je počelo povlačenje u privatnost. Ali sada je čak i ova najmanja društvena jedinica u opasnosti. U velikim gradovima, vrlo mnogo dece odrasta samo sa majkom ili ocem. Onaj ko danas sklapa brak mora računati s tim da „večna vernost“ traje samo nekoliko godina. Posle perioda od tri do sedam godina svaki drugi brak se raskida. Deca su postala putnici koji idu od jednog do drugog sveta: od maminog ka tatinom i od tatinog ka maminom svetu. Sa raspadom porodice iz života dece nestale su dede i babe, tetke i stričevi, bratanice i nećaci. Milioni dece koja danas žive sama, i koja se sama gaje, moraju da bez ičije pomoći rešavaju zadatke koji su nekada bili zajednička briga. Nekada su očevi iz kuće odlazili samo kad izbije rat pa ih pozovu u vojsku. Danas se oni iseljavaju iz stana kad napuste majku.
„Milioni dece koja danas žive sama, i koja se sama gaje, moraju da bez ičije pomoći rešavaju zadatke koji su nekada bili zajednička briga.“
U ljudima je nestala i spremnost da se bore za porodicu. Jedino što je ostalo od porodice, što je uvek tu, to su potrebe naše dece. Današnje bebe suštinski se ne razlikuju od beba koje su živele pre hiljadu i više godina, bez obzira što su se ranije rađale u kolibama, a danas u savremenim porodilištima. Očekivanja i strahovi današnjih beba isti su kao i očekivanja i strahovi beba koje su živele pre mnogo vekova. Mala deca ni danas, kao ni ranije, ne žele da budu sama u mraku; boje se usamljenosti i tame. Njima treba izvesnost, pouzdanje da su roditelji u blizini.
Da bi odgovorili svim zadacima koji se postavljaju pred njih, današnji roditelji moraju raditi više stvari u isti mah. Dok se sa detetom šetaju po parku, majke vode telefonske razgovore. Očevi koji voze decu u školu vreme stajanja ispred semafora koriste za slanje poruka preko mobilnog telefona. Trudimo se da istovremeno obavimo što je moguće više stvari. Teško da čovek može biti još brži i da može još više stvari uraditi u isti mah. Potreba da se sve brzo i na vreme uradi odavno je pro-gutala detinjstvo.
