Ali naša deca nisu satovi koje možemo navijati. Ma koliko brzo odrastala, ona se ipak sporo navikavaju na život. Njima ne trebaju ljudi koji štede vreme, oni čeznu za roditeljima koji svoje vreme troše na njih. I spremna su da roditelje prate u korak da bi sve bilo u redu.

Čarobni prizori bezgranične ljubavi koja čini porodicu

Onaj ko voli ne može tek tako nastaviti da živi po starom. On se mora zapitati kako da promeni stvari. Međutim, stvari se mogu promeniti samo ako se i mi promenimo. A da bi se desilo tako nešto, moramo da preispitamo svoje duboko ukorenjene predstave o tome šta je u životu najvrednije i najvažnije. I moramo pokušati da napustimo stare puteve na koje smo se toliko navikli. Kad bi sva deca mogla da steknu iskustvo da ih okolina prihvata onakve kakvi jesu, kad bi imala osećaj da nekome pripadaju, da nekome veruju i da svojoj okolini smeju pokazati ono što znaju, onda ona nikad ne bi izgubila ni sposobnost da vole, ni osećaj duboke povezanosti sa ljudima pored kojih odrastaju.

„Deca se povlače u sebe ili traže nekog drugog kome bi mogla da poklone svoju naklonost i ljubav. Ona pate, osećaju se iznutra pocepana, postaju tvrdoglava, ogorčena i puna gneva.“

Ali u našem svetu deca vrlo rano stiču sasvim druga iskustva. I to vrlo bolna. Odrasli mogu da odu kada uvide da više ne mogu da žive sa nekim koga ne vole, ili ko ih koristi za svoje sebične ciljeve. Nekim ljudima, ako je to potrebno, jednostavno mogu da pokažu vrata. Nisu u obavezi da žive sa ljudima koji se stalno svađaju i napadaju ih. Odrasli takođe mogu da kažu šta misle. Ali deca sve to ne mogu. Ona moraju da izdrže potpuno odsustvo ljubavi, moraju da podnose opomene i kvazi­ mudre savete, moraju da trpe neizrečena očekivanja, i uvredljive i naprasite reakcije ljudi sa kojima bi trebalo da imaju duboko emotivnu vezu. Takva situacija bi i svakog odraslog iz korena uzdrmala i promenila. Ali deca ipak odolevaju. Ona to moraju da podnesu, ali se pritom u duši odvajaju od onih koje su nekada bezuslovno voleli. Onda ona više ne čuju šta im govore majka ili otac ili neko drugi, kome su nekada kad ga vide leteli u naručje. Ona više ne odgovaraju na pitanja; ne dozvoljavaju drugima da ih zagrle i ne žele da sa njima ništa zajednički rade i imaju. Deca se povlače u sebe ili traže nekog drugog kome bi mogla da poklone svoju naklonost i ljubav. Ona pate, osećaju se iznutra pocepana, postaju tvrdoglava, ogorčena i puna gneva.

Sva ova iskustva usađuju se u prednji mozak. Ona se pretvaraju u ono što se kod odraslih naziva unutrašnji stav i nastrojenost. Deca koju obeleže takva neprijatna iskustva, i koja na osnovu njih izgrade odgovarajući životni stav, kad odrastu barem su jedno u stanju: da izdrže život i snađu se u svetu u kome nema ljubavi. Baš kao mi.

Sva su deca nadarena

Gerald Hiter, Uli Hauzer

Kako da podstaknete razvoj urođenih talenata svoje dece

Prepoznajte potencijale svog deteta i usmerite ga na pravi način!

Kako se odnosimo prema svojoj deci? Kako ih vaspitavamo? Kako negujemo kvalitete koje poseduju još od rođenja? Umemo li da ih prepoznamo ili puštamo da nam sopstvene ambicije odrede ono u šta „vredi ulagati“?

Moguće je da ni sami nismo postali ono što smo zaista želeli, što ne znači da treba sebi da dopustimo da zanemarimo talente koje poseduju naša deca ili da ih pogrešno razumemo.

Neurobiolog Gerald Hiter, koji se godinama bavi istraživanjem mozga i proučava načine na koje deca najbolje razvijaju inteligenciju i talente, i Uli Hauzer, dugogodišnji urednik Šterna, pokazuju kakvi se talenti kriju u svakom detetu. Oni nas pozivaju da prevaziđemo zastarele pedagoške modele koji izjednačavaju predispozicije i talente sa natprosečnim sposobnostima i visokim ocenama u đačkoj knjižici. Kako pokazuju neurološka istraživanja, nije neophodno biti mali genije da bi nečiji život bio ispunjen i ostvaren. Samo prepoznajući talente u njima, možemo deci pružiti budućnost na kojoj će nam biti istinski zahvalna.