Piše: Lori Gotlib
Pošto sam konačno odlučila da tražim gospodina Dovoljno Dobrog, pažnju mi je privukla fraza „dovoljno dobar brak“ na koju sam bila naišla. Ovu frazu je skovao Pol Amato, sociolog sa Univerziteta Pensilvanija sa kojim sam već jednom razgovarala. Amato proučava dovoljno dobre brakove, odnosno, po njemu dobre, ali ne savršene. Njegovi nalazi su me podsetili na sopstvene greške sa muškarcima.
Još 1980. godine Amato je sa kolegama otpočeo istraživanje na uzorku od 1.000 bračnih parova. Istraživači su pratili ove brakove i na svake dve godine ih posećivali i razgovarali sa njima želeći da utvrde kako im ide. Ovo je trajalo dvadeset godina. Mnogi među njima su se razveli, a Amato je želeo da sazna šta ukazuje na to da će se brak raspasti.
„Naši nalazi su nas isprva iznenadili“, rekao mi je preko telefona, „zato što smo mislili da se ljudi razvode nakon nekog dugačkog perioda čestih i žestokih svađa. Mislili smo da su ljudi u propalim brakovima bili otuđeni jedni od drugih i toliko nesrećni da su na kraju odlučili da ne mogu da spasu brak.“
„Njihovi brakovi nisu bili savršeni, ali su bili prilično dobri. A onda u naredne dve godine – razvod. Ovi parovi su bili dovoljno srećni, ali su želeli nešto više.“
To i jeste bio slučaj kod pojedinih parova, ali kod mnogih drugih se nije dešavalo ništa slično. Sve do razvoda je delovalo da se dobro slažu. Nisu bili čudesno srećni, ali nisu bili ni nesrećni. Često su zajedno izlazili i pričali su da imaju veoma malo bračnih problema i nesuglasica. Na skali od jedan do deset svojim su brakovima davali sedmice, a ne dvojke ili trojke.
Da li da se razvedem
„Ništa se krupno nije dešavalo“, rekao mi je Amato. „Njihovi brakovi nisu bili savršeni, ali su bili prilično dobri. A onda u naredne dve godine – razvod. Ovi parovi su bili dovoljno srećni, ali su želeli nešto više.“
Na pitanje o razlogu za razvod ljudi koji su učestvovali u Amatovoj studiji davali su odgovore poput sledećih: „Udaljavali smo se jedno od drugog. Nije bilo kao kada smo se tek uzeli“, „Činilo mi se da sa njim nisam sve što bih mogla da budem“, ili: „Mislila sam da je moj suprug dobar čovek, ali ne i moja srodna duša.“ Bili su razočarani, a ne ljuti.
„Njihovi partneri i dalje su im se dopadali“, pričao mi je Amato. „Neki od njih su nam odgovarali: ’I dalje ga volim, ali sam shvatila da ne odgovaramo jedno drugom.’ Često bi jedan od supružnika nalazio drugu osobu i pomislio: ’E, ona je moja srodna duša.’ Iako brak nije bio nimalo loš, mislili su da su našli nešto bolje.“
U nastavku: Da li je u drugom braku bolje?
