Šta je dovoljno dobar brak?

Želeti i momka i muža

Amato mi je rekao da je i muškarcima i ženama teško da prihvate „dovoljno dobre“ partnere, ali da žene, na osnovu njegovog profesionalnog iskustva, generalno imaju veća očekivanja. On je sa kolegama sproveo jednu studiju koja je obuhvatala odrasle nevenčane ispitanike istog pola, između dvadeset i trideset godina starosti, u kojoj im je postavljao pitanja poput: „Kako znaš da si pronašao pravu osobu?“[1]

Kod žena, rekao mi je, reč „leptirići“ se javljala iznova i iznova, dok je muškarci nisu nikada koristili. „Muškarci bi rekli: ’Znao sam da je ona prava žena za mene zato što mi je mnogo nedostajala kada je posle šest meseci veze morala da otputuje na nedelju dana. Pomislio sam da sam srećniji kada sam sa njom. Tada sam shvatio koliko mi je važna.’ Žene su mnogo govorile o hemiji i vatrometu.“

Ljubav i brak: Iz stanja očaranosti u stanje razočaranosti

Amato je i kod ljudi u braku naišao na razlike. „Žene više kritikuju vezu“, rekao mi je. „Intervjuisali smo muževe i žene i muževi bi rekli: ’Pa, postoji taj problem i postoji onaj’, a žene bi rekle: ’Uh, ne znam odakle da počnem!’ Muškarci kažu: ’Ponekad nešto iskrsne, ali nema veze što se ne slažemo po tom pitanju. Smeta mi, ali ne naročito.’ Dok njegova žena od tog istog ne može da odustane. Moguće je da je razlog taj što žene međusobno pričaju o vezama. Žene i od prijateljstva očekuju više. Očekuju apsolutno poverenje i duboke razgovore. Muškarci su opušteniji i u odnosu na veze, i u odnosu na prijatelje. Mogu zajedno samo da gledaju filmove i to je u redu.“

Znala sam na šta misli. Nekoliko dana ranije jedna udata prijateljica mi je rekla: „Moj muž me voli i ja volim njega, dobar je otac i neverovatna osoba.“ Ali joj je sada, sa dva mala deteta, nedostajala strast iz perioda pre braka. „Želim momka“, rekla mi je. „Ali ne želim da se odreknem ovoga što imam. Mislim da želim i momka i muža!“

„Čini mi se da sve više žena misli da, ako su usamljene u bilo kom momentu u svojim brakovima, nešto nije kako treba. Onda se razvedu i, naravno, još su usamljenije“

Pitala sam Amata šta on misli da li su visoka stopa razvoda i sve duži spisak osobina koje savremena žena traži u muškarcu međusobno povezani.

„Pa da, očigledno!“, odgovorio mi je. „Po jednoj teoriji, stopa razvoda je veća zato što je naša kultura postala još više individualistička i zato što su se promenila očekivanja u vezi sa brakom; postao je terapeutski odnos umesto praktičnog odnosa. Brak bi trebalo da nas učini boljima i srećnima. Promenio se značaj braka. Po drugoj teoriji, uzrok je demografski. Više žena radi i finansijski ne zavise od muškaraca. Moj stav je da je prva teorija tačna. Kriva su nerealna očekivanja.“

„Na primer“, rekao je, „čini mi se da sve više žena misli da, ako su usamljene u bilo kom momentu u svojim brakovima, nešto nije kako treba. Onda se razvedu i, naravno, još su usamljenije dok su same ili se ponovo udaju samo da bi i u drugom braku imale periode usamljenosti.“

„Nisu one usamljene zbog braka“, rekao mi je. „Usamljene su zato što se svi ljudi ponekad osećaju usamljeno, što je savršeno normalno.“

Edra Polin, brakorazvodni advokat iz Denvera, rekla mi je da njeno iskustvo ukazuje na to da većina žena koje napuste svoje muževe zato što „žele nešto više“ to „više“ ne nalaze. Ono što se često dešava jeste da bivši muž nađe novu ženu, mnogo mlađu, pa nova žena dobije svu njegovu ljubav, podršku, finansijsku potporu i nežnost, dok žena koja ga je napustila završava u garsonjeri sa kablovskom televizijom i bez traga i glasa od Princa na belom konju. Tada, otprilike, napokon shvata šta je imala, ali čak i ako bivši nije našao drugu, njena je greška neoprostiva i on je ne želi natrag.

Skot Holcman, psihijatar sa Univerzitetu Braun, pričao mi je o jednoj ženi koja je došla kod njega i rekla mu da je svesna da je njen muž dobar suprug i otac, da ga vole njeni roditelji, da je nikada nije prevario i da dobro izgleda, ali da ona jednostavno „ništa više ne oseća“. Rekla mu je da zamišlja sebe kao razvedenu i srećniju.

Dečak koji je na rekreativnu poneo razvod svojih roditelja

Holcman joj je odgovorio: „Dobro. Zamisli sada da ga posle razvoda sretneš na dečjoj utakmici. Zamisli da je njegova nova devojka kraj njega. Zamisli da ga ona gleda i da su njene oči pune ljubavi i nežnosti.“ Rekla mu je da joj je lako da ovo zamisli. Onda ju je pitao: „Zašto bi ga ta žena gledala na taj način?“ Odjednom je mogla da se seti svih dobrih osobina svog muža koje je bila zaboravila. Postoji određena mera izbora kod gledanja nekoga sa ljubavlju u očima. Ljudi često misle da će njihov brak biti savršen zato što će ga partner takvim učiniti, ali u braku je dvoje ljudi.

Iz ovog razloga Amato savetuje ljude koji razmišljaju o raskidu ili razvodu da se dobro zapitaju zašto.

„Dovoljno je samo nekoliko pitanja da bi se utvrdilo šta neko oseća prema svom partneru“, rekao mi je. „Volim ga, ali nisam više zaljubljena u njega“ veoma je različito od: „On je loš muž.“ U jednoj od svojih studija Amato je proučavao parove koji sada smatraju da su „dobri prijatelji“. Utvrdio je da je na duge staze važno sledeće: sposobnost rešavanja sukoba uz obostrano poštovanje, široko shvaćena kompatibilnost i elementarno saglasje o vrednostima i ciljevima poput veroispovesti, dece i načina njihovog vaspitavanja.

„Volim ga, ali nisam više zaljubljena u njega“ veoma je različito od: „On je loš muž.“

„Mnogo onoga od čega zavisi dugotrajnost braka svodi se na praktično“, rekao mi je. „Ovo nije nešto što većina mladih i slobodnih želi da čuje i što smatra uzbudljivim. Međutim, ukoliko žele stabilan i dugotrajan brak, trebalo bi da počnu da obraćaju pažnju na to od čega takav brak zavisi.“

Amatova istraživanja potvrđuju ono što mnogi ljudi u stabilnim brakovima već znaju. Zašto mi niko od svega ovoga ništa nije rekao dok sam imala dvadesetak godina? Sigurno je bilo mudrih ljudi u mojoj blizini koji su mogli da me posavetuju.

U stvari, postojao je još jedan „stučnjak“ sa kojim sam morala da razgovaram.

[1] Zainteresovane čitaoce upućujemo na knjigu Barbare de Angelis: Jesi li ti prava osoba za mene?, Psihopolis, 2015.