Sledeća terapijska moć igre je PRISTUP NESVESNOM. Kroz odabir određenih igračaka, igara ili materijala u specijalnoj sobi, dete može da otkrije konflikt na nivou nesvesnog a kroz mehanizme odbrane kao što je projekcija, ili kroz savladavanje određenih veština, da se izbori sa konfliktom. Dešavalo mi se da deca uspeju da naprave nešto u specijalnoj sobi za šta ni oni sami nisu bili svesni da to mogu. Sećam se devojčice koja je izgradila kulu od kocki i kada se udaljila od iste da pogleda šta je napravila, njen komentar je bio:“Ja nisam znala da ovo mogu.“ Prišla je i svom silinom udarila u izgrađenu kulu i u potpunosti je srušila. “ Super ti je ova specijalna soba za igranje!“- ushićeno je dodala nakon rušenja. Ovakvu njenu reakciju (mislim na rušenje izgradenog dvorca) sam protumačila kao KATARZU (još jedna u nizu terapijskih moći igre). Ona omogućava otpuštanje i završetak predhodnih uzdržanih ili prekinutih afekata kroz emocionalni izraz ili aktivnost (Schaefer, 1999). Katarzicne situacije (ukoliko sam se ispravno izrazila) sam imala i sa klijentima koji su oduševljeno bušili balone, kroz neverovatno zarazan smeh (zaista sam uživala sa njima tokom tih momenata). Neki su voleli glinu i plastelin, i kroz rušenje napravljenog (repetitivnim udaranjem) prolazili kroz katarzu.
Jedan od mojih dobrih koleginica je svoju ćerku pripremala za operaciju tako što su proigravale sve ono što će se njoj događati tokom boravka u bolnici. Deca su jako praktična i vole da znaju šta može da im se dogodi ukoliko odu kod lekara, ali im nije dovoljno ukoliko sve objasnimo verbalnim putem. U tim situacijama setimo se da itekako dobro razumeju jezik koji se zove igra. Uz pomoć ovakvog pristupa stresnim situacijama kako za dete tako i za vas, omogućavamo da se umanji negativan efekat, u ovom slučaju hospitalizacije i odvojenosti od roditelja na određeni vremenski period.
Igra nam pruža neograničene mogućnosti da kreiramo ono i onako kako želimo – kroz čitanje priča ili kroz crtež ili kroz stvaranje priča uz pomoć minijatura i peska- sve ove aktivnosti uticu na povećanje njihovog samopouzdanja. Kroz ekspresivne tehnike, obicno, mi se „iscrtavala“ SAMOKONTROLA kao terapijska moć igre. Crtež sam najčešće koristila u svom radu sa decom, ne zato što sam ja to tako odredila, već zato što su deca sama najčešće birala ovu tehniku da iskažu svoje trenutne emocije. Ali sam onda jednog dana unela u specijalnu sobu za igranje specijalnu posudu sa peskom i malo vode (poznatiju kao sandtray) i zauvek je ostala tu. Jako puno znači u radu sa anksioznom decom koja se ne izražavaju verbalno već na neverbalnom nivou. Toliko toga nam mogu reći kroz minijature i njihovo raspoređivanje u pesku. Moja nova misija je upotrebiti pesak i posudu u radu sa roditeljima.
OSLOBAÐANJE OD PSIHICKE TENZIJE je, takođe, jedna od terapijskih moći igre. Nisam, još uvek, imala prilike da direktno radim sa visoko traumatizovanom decom, ali sam čitajući knjige psihijatara koji imaju dugogodišnje iskustvo u radu sa traumatizovanom decom, otkrila da deca kroz igru odigravaju i ponovo proživljavaju stresne i traumatične događaje, tako što dobijaju osećaj moći i kontrole nad njima (Schaefer, 1999). Šta to zapravo znači – kroz ponavljanje stresnog događaja kroz igru (u specijalnoj sobi gde se osećaju sigurno), stiču nadmoć nad stravičnim mislima i osećanjima (Waelder, 1932). L.C. Terr navodi da se post-traumatska igra može jako efektno koristiti u terapijske svrhe. Ona kaže da je to najmoćniji način da se utiče na unutrašnju promenu traumatizovanog deteta.
