Većina ljudi voli da čuje priče o brakovima (ali ne i o svom) u ženinoj i muževljevoj verziji, da bi na kraju slegli ramenima i zaključili kako svaka priča ima dva kraja. Mi mislimo da to nije tako jednostavno.
Svi partneri imaju razlike. Čak se i jednojajčani blizanci razlikuju. Svi partneri imaju i konflikte: ponekad su to male čarke koje su zabavne svima osim učesnicima (ona želi da se posuđe odmah pere, a on ostavlja da se nagomilavaju do kraja dana, ili nedelje) a ponekad su to veći sukobi oko novca, seksa, roditelja ili bilo čega drugog. Razlike ne moraju da stvore jaz među ljudima. Međutim, kada taj rascep nastane, partneri ga objašnjavaju kao neizbežnu posledicu njihovih međusobnih razlika.
Nijedan drugi međuljudski odnos ne iskušava našu volju da budemo tolerantni, da praštamo, da se prilagođavamo i menjamo – ali samo ako možemo da se odupremo čarima samoopravdavanja.
Srećni parovi se ljute i sukobljavaju baš kao i nesrećni. Međutim, srećni parovi znaju da reše konflikt. Ako ih nešto muči, ili razgovaraju o problemu i reše ga, ili jednostavno nauče kako da žive s tim. Nesrećni parovi se zbog ljutnje i sukoba još više udaljuju jedno od drugog.
Prema tome, s naše tačke gledišta, nerazumevanje, svađe, razlike u karakteru, pa čak ni žestoki međusobni sukobi ne ubijaju ljubav; to radi samoopravdavanje. Zbog samoopravdavanja ljudi sebe vide kao osobu koja bolje i trezvenije razmišlja, te stoga svoje mišljenje prihvataju kao jedino ispravno. Ovo se ne odnosi na široku lepezu samoopravdavajućih izgovora koje smo svi skloni da koristimo kada pogrešimo ili se sukobimo oko manje-više trivijalnih stvari, kao što je ko je teglu majoneza ostavio otvorenu, ko je zaboravio da plati račun za vodu ili ko se tačnije seća scene iz nekog starog filma. U takvim okolnostima nas samoopravdavanje odmah zaštićuje da ne bismo osećali kako smo nespretni, nesposobni ili zaboravni. Vrsta samoopravdavanja koja može da naruši brak odražava naše napore da zaštitimo ne ono što smo učinili već ko smo mi, i javlja se u dva oblika: „Ja sam u pravu, a ti grešiš“ i „Čak i ako grešim, baš mi je žao; takav sam, kakav sam.“
Nerazumevanje, svađe, razlike u karakteru, pa čak ni žestoki međusobni sukobi ne ubijaju ljubav; to radi samoopravdavanje. Zbog samoopravdavanja ljudi sebe vide kao osobu koja bolje i trezvenije razmišlja, te stoga svoje mišljenje prihvataju kao jedino ispravno.
Svaki brak je priča i, kao i sve priče, podređen je iskrivljenim percepcijama i sećanjima učesnikâ, kojima se fabula čuva onakvom kakvu je vidi svaka strana. Samoopravdavanje sprečava oba partnera da se zapitaju: Šta ako nisam u pravu? Je li moguće da ja grešim? Mogu li se promeniti?
Postoje dve verzije implicitnih teorija o razlozima našeg i tuđeg ponašanja. Možemo reći da su pojedino ponašanje uzrokovale određene okolnosti ili okruženje: „Službenica u banci se izvikala na mene zato što je bila preopterećena; nije radilo dovoljno šaltera za toliku gužvu.“ Ili možemo zaključiti da sa tom osobom nešto nije u redu: „Službenica se brecnula na mene zato što je prosto nevaspitana.“ Kada objašnjavamo svoje ponašanje, samoopravdavanje nam dozvoljava da sami sebi laskamo: za svoje dobre postupke zasluge pripisujemo sebi, dok za loše krivimo situaciju. Kada nekoga povredimo, na primer, retko kada kažemo: „Tako sam se ponašao zato što sam okrutna i bezosećajna osoba.“ Mnogo je verovatnije da ćemo reći: „Bio sam isprovociran; svako bi tako postupio u sličnoj situaciji“; „Nisam imao izbora“; „Da, učinio sam nešto ružno, ali nisam ja takav – to se desilo zato što sam bio pijan.“ Međutim, kada učinimo nešto dobro, plemenito ili hrabro, sigurno nećemo reći da smo bili isprovocirani, pijani, da nismo imali izbora, ili da nas je čovek preko telefona pomoću osećanja krivice naveo da poklonimo novac u dobrotvorne svrhe. Reći ćemo da smo to uradili zato što smo plemenita i darežljiva osoba.
