U dobrim brakovima, konflikti, različita mišljenja, neusklađene navike, pa čak i žestoke svađe, mogu zbližiti partnere tako što im oboma pomažu da nauče nešto novo i tako što ih prisiljavaju da preispitaju pretpostavke o svojim sposobnostima ili ograničenjima. To nije uvek lako. Odreći se samoopravdavanja – koje prikriva naše greške, štiti naše želje da radimo po svome, i umanjuje bol koji nanosimo svojim bližnjima – može biti bolno i posramljujuće. Bez samoopravdavanja možemo ostati emocionalno ogoljeni, nezaštićeni, uronjeni u more žaljenja i gubitaka.
Ma koliko bilo bolno odustati od samoopravdavanja, ono što time postižemo uči nas izuzetno važnim stvarima o nama samima i može nam doneti mir zahvaljujući spoznajama i samoprihvatanju.
Međutim, na kraju ćemo shvatiti da je vredelo truda jer, ma koliko bilo bolno odustati od samoopravdavanja, ono što time postižemo uči nas izuzetno važnim stvarima o nama samima i može nam doneti mir zahvaljujući spoznajama i samoprihvatanju. Aktivistkinja feminističkog pokreta i spisateljica Vivijen Gornik je u svojoj šezdeset petoj godini napisala zadivljujuće iskren esej o tome kako je celog života pokušavala da postigne ravnotežu između posla i ljubavi, i da u obe te oblasti živi po principima jednakosti. „Često bih pisala o životu u usamljenosti jer nisam mogla da shvatim zbog čega sam i dalje živela sama“, napisala je. Godinama je, kao i mnoge žene njenog doba, razlog videla u polnoj diskriminaciji: patrijarhalni muškarci prisiljavali su jake, nezavisne žene da izaberu ili karijeru ili brak. To zapažanje nije bilo pogrešno; zaista, seksizam jeste uništio mnoge brakove i oštetio mnoge koji su se jedva održavali na površini. Međutim, danas je Gornikovoj jasno da to nije pravi razlog. Kada je pogledala u prošlost bez utehe svojih starih samoopravdavanja, mogla je da uvidi kakvu je ulogu sama odigrala u razvoju svojih veza. Shvatila je da je dobrim delom sama uzrokovala svoju usamljenost i da to ima mnogo više veze sa njenom „ljutitom, podvojenom (self-divided) ličnošću nego sa seksizmom“.
„Realnost je da nisam bila sama zbog svoje politike“, napisala je ona, „već zato što nisam umela da na pravi način delim život sa drugim ljudskim bićem. U ime jednakosti među polovima, mučila sam svakog muškarca koji me je voleo sve dok me ne bi ostavio: naređivala sam im, nikada nisam htela da popustim, zahtevala sam da budu od pomoći na takav način da bismo oboje bili iscrpljeni. Naravno, u svemu što sam govorila bilo je mnogo više od trunke istine, ali te trunke, koliko god bile brojne, nisu morale postati peščani breg koji je iz mog života izbacio ljubav.“
Odlomak iz knjige „UVEK U PRAVU – Svi greše, ali ne i ja“
Autori: Kerol Tavris, Eliot Aronson
KAKO LJUDI LAŽU SAMI SEBE
Šta više ubija ljubav: greška ili njeno nepriznavanje?
Kako ljudi opravdavaju svoje greške sebi i drugima?
Zašto ljudi odbijaju da uvide i priznaju svoje greške?
Kako nastaju lažna sećanja i kakve probleme to stvara?
Da li su terapeuti uvek u pravu?
Kako pravni sistem odbija da prizna svoje greške?
Šta o nepriznavanju grešaka učimo od političara?
Koliko opravdavanje grešaka košta čovečanstvo?
Veličina uviđanja i priznavanja greške
NEMA VEĆE GREŠKE OD OPRAVDAVANJA GREŠKE
Uvek je greška neki pogrešni postupak. Kada ljudi shvate razliku između sebe i svojih postupaka, prestanu da se sa njima poistovećuju i da se očajnički brane. Tada shvate da dobra i pametna osoba može da učini nešto loše i glupo. Ta razlika je osnova svakog, ne samo mentalnog zdravlja.
