Umeće da se osoba „dopadne“ drugima
Za razliku od principa koji je danas na snazi da čovek treba da bude svoj i takvog ga moramo voleti, plemstvo se trudilo da prati pravila bontona i lepog ponašanja. Ideja nije bila u tome da se osvoji svačije srce, već da se ne povredi bližnji. Od osobe se očekivalo da se ponaša upravo onako kako bi se drugi ljudi u njenoj okolini osećali prijatno. Takođe, deca u plemićkim porodicama su učena od malih nogu da u svakom čoveku prepoznaju njegove vrline i mane, kao i da poštuju i jedno i drugo.
Još jedan od saveta je bio i da bez obzira koliko prazno i lakomisleno društvo bilo u kojem se neko našao, nikako nije trebalo pokazati dosadu ili nezadovoljstvo. Nije li to zaista korisna veština: umeti očuvati i svoju reputaciju ne kritikujući druge, ali i sopstvene nerve?
U današnje vreme, kada imamo osećaj da je čovek čoveku vuk, malo ljubaznosti, po koja lepa reč i osmeh ne bi bili naodmet, zar ne?
