Poslednjih dana roditelji mi, nezadovoljni ponekom slabijom ocenom svog deteta, često govore: „Kod kuće je sve znao”, „Kod kuće piše kao violina” i „Kod kuće sabira i oduzima gotovo napamet”…
Nije isto brinuti o jednom detetu ili o njih dvadeset troje.
U mom su razredu ima 23 učenika. Dvadeset tri glavice. Plavokosi, smeđokosi, dugokosi ili kratko ošišani, smeđooki ili sjajnih zelenih očiju, svi su oni moji dragi mališani.
Ponekad mi je to teže objasniti roditeljima nego učenicima. Ove sam školske godine već nakon dva dana znala ime svakoga od njih (i sama sam bila prijatno iznenađena time), a već početkom oktobra postali smo pravi tim.
Kada dolaze na individualne razgovore, roditelje najviše zanima kako se njihovo dete snalazi u razredu, što radi…
Otprilike sredinom nastavne godine u prvom razredu počinju i primedbe:
■ „Niste primetili da dete A gura moje dete”
■ „Dete B govori ružne reči i ne želim da moje dete sedi s njim”…
Kad čujem takve primedbe, polako zauzimam obrambeni stav ili preispitujem situaciju. Poslednjih dana roditelji mi, nezadovoljni ponekom slabijom ocenom svog deteta, često govore:
■ „Kod kuće je sve znao”
■ „Kod kuće piše kao violina”
■ „Kod kuće sabira i oduzima gotovo napamet” itd.
Roditelji počinju sumnjati u moje kriterijume za ocenjivanje, moje doživljavanje učenika, traže skrivene motive za to što sam njihovo dete upozorila zbog nečega… Nedavno sam, čak, primetila jednog roditelja kako hoda levo-desno ispred našeg prozora i zaviruje u učionicu kao da nešto važno krijemo unutar svoja četiri zida. Otvorila sam prozor i pozvala ga da uđe u učionicu, ali je ostao ispred učionice gledajući u naše prozore.
A što mi to krijemo unutar svoje učionice? Što to učiteljica čini da je pojedini učenik drugačiji u školi nego kod kuće? Koje pogrešno dugme pritisnem pa mi učenik ne pokazuje znanje koje, prema rečima roditelja, pokazuje kod kuće?
Ima dana kada taj učenik provede više vremena sa mnom nego s roditeljima, i u razredu je okružen vršnjacima koji, kao i on, imaju određene potrebe. Kad je u razredu, svaki učenik treba da sačeka red da nešto kaže, treba da zna pravila ponašanja u zajednici i da sačeka svojih pet minuta. Ako učenik ta pravila nije naučio u svojoj porodici, svi imamo problem.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: OBRAZOVANJE
Da li su roditelji prešli granice i ugrozili funkcionisanje škola?
B. BORISAVLjEVIĆ PRAVA koja su data roditeljima da učestvuju u obrazovanju svoje dece, prete da ugroze rad škola. Dok su mame i tate, nekada, dolazili samo na roditeljske sastanke ili...
Sa 12 nije znao da čita, a onda je završio prestižni univerzitet. Evo njegovih saveta.
Džonatan Muni je kao dete mrzeo školu. Izbegavao je časove i skrivao se u školskom klozetu samo da ne bi morao da čita. U trećem razredu dobio je dijagnozu disleksije...
Norveški đaci uskoro bez telefona i računara
Opštinske vlasti Stavangera, grada u Norveškoj, osim zabrane mobilnih telefona u školama planiraju da mlađim učenicima onemoguće individualni pristup računarima. Većina gradskih odbornika je podržala ovu ideju, napominjući da je...
Ljubav prema prosveti dugujem Vama
Zaslužili ste od mene i stih i pesmu, i priču i roman i suzu. Zaslužili ste i svaku moju pročitanu knjigu, i svaki napisan tekst i svu ovu ljubav prema...
Nema komentara.