Ali znam i to da su imali samo kredu i tablu, da se nisu igrali sa nama, da nam nisu osmišljavali igrice i radionice, da nisu kreirali aktivnosti kojima bi nas zabavljali. Možda smo ih zato i shvatali ozbiljno. Škola nije bila zajebancija, da proste osetljive uši. Zabavište je bilo ono pre škole, ono što je danas vrtić. Škola nije služila da nas zabavi, nego da nas uči i vaspitava. Proces se odvijao tako da nam je bilo jasno gde je naše mesto. Nije đak bio u centru. Nije ni nastavnik, nego učenje. U školu se išlo da bi se učilo, a ne zezalo. Ko nije hteo da uči, bivao je izbačen iz škole, na sramotu cele familije, i to bar u šest kolena. Nešto ne bih rekla da smo iz toga izašli funkcionalno nepismeni, a bogme i dan-danas u Slagalici, ili nekom drugom kvizu, dajemo tačan odgovor pre takmičara.
I ne, nisam pala s kruške i ne živim mimo sveta. U kući imam maturanta, a i sa svojim đacima razgovaram o njihovim interesovanjima. Znam i za tehnološki napredak, a poznate su mi i informacione tehnologije. Koristim i internet, majke mi. Imam svest o tome da nema napretka ako se opiremo promenama. Nisam protivnik promena, usavršavanja, inovacija… Zaista nisam. Evo, čak i znam da ne možeš dvaput u istu vodu zagaziti.
Ne znam samo zašto su krenuli da menjaju ono što je jedino nezamenljivo. Koja je pamet odlučila da marginalizuje nastavnika, njegovu reč, njegovu ličnost? Koja nas je pamet obezličila i želi od nas da napravi facilitatore? Znate li da je taj vaš facilitator samo kap u moru uloga koje dobar nastavnik svakog dana igra?
Naravno da ne znate!
Kako biste vi to znali…
Ajd sad obrati pažnju kako se menjaju instrumenti kroz život jedne reke, od izvora do ušća. Ajd, uživaj!
Izvor: Klotfket
