Zašto deca ne čitaju i zašto moraju da počnu

Da je kvalitet popularnih dela stvar koju je nekada teško proceniti i da se ne treba previše opterećivati klasifikacijom literature na „vrednu“ i onu koja to nije, sve dok deca čitaju, slaže se i Sanja Đurković: „Pitanje književne vrednosti bestselera uopšte pa s tim u vezi i knjiga za decu koje su to postale zaista je godinama pitanje koje je u žiži interesovanja uvek kada neki naslov stekne neverovatnu popularnost. Reč o tome dali su ugledni književni kritičari, proučavaoci književnosti i profesori, a nama ostaje da prepustimo vremenu da dâ svoj konačni sud.“

Škola priznala poraz?

A ako već imamo situaciju da u većini porodica ne postoji atmosfera koja podstiče čitanje, šta je sa školom? Koliko obrazovni sistem radi na razvijanju pismenosti kod novih generacija, ako se ona već toliko srozava? Kako da učitelji i nastavnici poprave ono što svi ostali „kvare“?

„Preopterećenost, zastarelost programa, neprilagođenost gradiva uzrastu dece, pogrešan pristup predavača i neadekvatne metode u nastavi“, sve to degradira pismnost novih generacija, smatra Sanja Đurković. „Naravno, krivica ne leži samo u školskom sistemu – kriza je prisutna i u porodici i čitavom društvu a pismenost opada na nivou čitavog društva (novine prepune slovnih i materijalnih grešaka, loše izražavanje TV spikera, sms kultura, poplava tzv. rijaliti šou programa itd). Upravo zbog toga, posebno vodimo računa o tome da svaka naša knjiga, a posebno knjiga za decu, bude pravo ogledalo pismenosti.“

„Verovatno je najveća greška što od dece pravimo samo puke potrošače književnosti, a ne i njene saučesnike. Uveren sam da bi trebalo insistirati na tome da deca književni tekst izučavaju i kao što bi to činili, recimo, studenti na kursevima kreativnog pisanja.“

Da je klasičan pristup čitanju i proučavanju književnosti danas neadekvatan smatra i Slobodan Vladušić: „Svakako da smo svi pomalo krivi: roditelji, nastavnici, mi koji te nastavnike proizvodimo, ali i oni koji se bave izradom nastavnih programa. U tom smislu, verovatno je najveća greška što od dece pravimo samo puke potrošače književnosti, a ne i njene saučesnike. Uveren sam da bi trebalo insistirati na tome da deca književni tekst izučavaju i kao način pisanja, dakle, kao što bi to činili, recimo, studenti na kursevima kreativnog pisanja. Razume se, prilagođeni njihovim godinama. Zamislite recimo, kada bi se od dece pre čitanja Zločina i kazne, na primer, tražilo da dopišu jednu scenu tom romanu i da onda objasne šta ta scena menja u romanu. Tako bi, bez obzira na rezultate, taj roman bi postao njihovo intimno vlasništvo. A ovako je samo nekoliko stotina stranica teksta koji treba da prepričaju. Pa kada je tako, zašto onda ne pogledati film?“

Kada je reč o školskoj lektiri, stručnjaci kažu da se ona vrlo malo čita, a najčešće se, samo radi ocene, prepričava među učenicima. Istraživanja su pokazala su da svaki sedmi učenik koji završi osnovnu školu ne pročita nijednu knjigu koju je prema planu i programu trebalo da pročita. Među srednjoškolcima, podeljenost na one koji čitaju i one koje lektira apsolutno ne zanima još je izraženija. Profesori kažu da se odbojnost prema zadatoj lektiri javlja pre nego što se i sazna o čemu je reč. Problem je, svi ističu, u zastarelosti dela propisanih programom. Od standardnih naslova u lektiri, jedino što i dalje nailazi na dobar prijem kod dece su Branko Ćopić, Branislav Nušić, Ivo Andrić. Naravo, ima i svetlih primera, dece koja pročitaju i daleko više nego što se od njih traži, ali većina ispitanih učenika bi knjige predviđene nastavnim programom u velikoj meri promenila drugim naslovima, uvođenjem novijih pisaca iz ambijenta koji današnja deca razumeju. Osavremenjivanje obavezne školske lektire započeto je u osnovnoškolskom sistemu pre gotovo sedam godina. Cilj ove reforme je, kako kažu nadležni, da podstakne učenike da više čitaju.

„Kada se deca koja su (možda) pročitala dva romana u nižim razredima susretnu sa delima od 300 stranica poput Toma Sojera ili Robinzona Krusoa, nastaju šok i odbojnost.“

Međutim, novine u lektiri izgleda da su se ponajviše svele na srozavanje zahteva, pogotovo za mlađe razrede. U mlađim razredima obrađuju se uglavnom zbirke poezije, dok su romani gotovo potpuno izbačeni iz programa. Dok su nekada u peti razred učenici dolazili sa iskustvom od deset do četrdeset pročitanih romana, sada je lektirom predviđeno da se u celini obrade samo dva! Kada se deca koja su (možda) pročitala dva romana u nižim razredima susretnu sa delima od 300 stranica poput Toma Sojera ili Robinzona Krusoa, nastaju šok i odbojnost. Motivisanje đaka da čitaju i dela koja nisu obavezna, kao što je nekada činjeno „čitalačkom značkom“ danas ne postoji.

„S jedne strane, neophodna su dela klasične književnosti, posebno domaće zbog ukupnog obrazovanja i poznavanja sopstvene nacionalne istorije i tradicije. Ali s druge strane, zaista je potrebno uvoditi neke kvalitetne savremene naslove koji bi bili atraktivniji za decu, recimo knjige poput Džeronima Stiltona za decu mlađeg uzrasta jer je, kao što smo objasnili, reč o korisnim i zanimljivim knjigama. Pored toga, naše nove edicije Klasici celog sveta i Klasici za decu i interesovanje koje vlada za tim delima od kojih neka nisu objavljena i nekoliko desetina godina potvrđuju da i klasična i savremena književnost imaju svoje mesto među čitalačkom publikom.“ mišljenje je Sanje Đurković iz Evro-Đuntija.