Šta preduzeti?
Hodžkins predlaže jednostavno rešenje koje će ovim porodicama olakšati život i učiniti ga jeftinijim, koje će doneti zadovoljstvo u život dece, učiniti ih samodovoljnim i pomoći im da postanu srećna. Deca koja su sama sebi dovoljna umeju da kreiraju svoj život i ne zavise od mame, tate ili nekog drugog.
Rešenje se, po njemu, zove “neaktivno ili lenje roditeljstvo” i ono veruje u rečenicu “ostavite decu na miru”.
Zauzetom roditelju ova ideja može da izgleda suprotno njegovom instinktu. Zar nam se ne govori uvek da moramo da radimo više a ne manje? Svaki roditelj je pod nekom sumnjom da ne radi dovoljno ili da radi sve pogrešno i da je potrebno raditi više i bolje. Ali, ako se previše mešamo u sve ne dozvoljavamo našoj deci da porastu učeći sama. Dete koje je prezaštićeno neće znati da se brine o sebi.
Šta je to neaktivno roditeljstvo?
Ponašanje koje vodi sigurnom dobitku, kaže Hodžkins. Manje posla za vas a bolje za vaše dete, za uživanje u svakodnevnom životu i takođe za ličnu nezavisnost i sposobnost.
Naravno, neaktivno roditeljstvo ne znači zapostavljanje i puštanje dece da rade šta hoće ili šta god im padne na pamet. Postoji velika razlika između bezbrižnosti i nebrige. Koliko god to zvučalo neverovatno, neaktivan roditelj je veoma odgovoran roditelj. Pre svega jer se celo njegovo nedelanje zasniva na poštovanju deteta i veri u to malo biće.
Neodgovoran roditelj, nastavlja Hodžkins, je onaj koji šetka dete od ustanove do ustanove i predaje ga bilo zabavljačima bilo virtuelnom svetu. Cilj porodice je da bude zajedno. Zbog toga je potrebno osloboditi se prekovremenog rada i bespotrebnih izlazaka i provoditi više vremena sa porodicom, i to kući, za sreću cele porodice.
Svaka vam čast! I hvala vam! Moja deca znaju da uključe kompjuter ali ga ne koriste jer ja smatram da će im on postati navika i da će prestati da se igraju i popustiti u školi. U nekom momentu sam pomislila da preterujem slušajući druge roditelje čija deca igraju svakakve igrice, imaju profil na facebook-u i svo slobodno vreme „vise“ na kompjuteru. Kupuju im tablete sa 5 godina da se ne bi svađali oko jednog kompa pa neka deca imaju još jedan. Ja sa mojom decom igram Riziko i moj sin od 9 godina zna glavne gradove Sveta, zna kontinente,naučio je kroz igru. Igramo karte, igramo svašta, a svaki dan kada je lepo vreme igraju sa drugarima fudbal napolju. Treniraju samo jedan sport a tek ove godine će krenuti na Engleski, do sada je imao obavezu samo košarku. Ja volim da čitam i treba mi u toku dana malo tišine za to posle svih kućih obaveza. Zaista sam se više puta pitala da li grešim zato što ne vozam decu po ceo dan sa jedne aktivnosti na drugu jer to rade mnogi moji prijatelji, i još se žale da im je to opterećenje. Ovim vašim tekstom ste mi zaista pomogli, biće nešto od mee kao roditelju 😀
Odličan tekst!
Hvala, ovakav tekst nam je trebao! Aneta, Vi odlicno postupate! Mislim da treba dete odvesti na par casova svake aktivnosti, pa da dete odabere jednu-dve aktivnosti koje mu se dopadaju, i da na tome ostane. Takodje, ne mogu da razumem zasto svi roditelji misle da su u obavezi da voze decu u skolu i na te aktivnosti! Zdravije je da dete pesaci, plus to je nastavak druzenja sa vrsnjacima. Jel’ neko vozio nas?