Neko drugi je OPET zaboravio da pusti vodu nakon nužde. Sada je taj osećaj stigao do kolena. Počinjete da se krčkate. Račun koji ste zaboravili da platite sada ima kamatu za kašnjenje. Domaći zadatak je zaboravljen na stolu, a deca su već otišla u školu. Skupljate usne. Govorite sami sebi: diši. Samo diši.
Kasnije, pravite večeru, već ljuti i znate da će vam prigovarati zbog onoga što ste napravili. Onda vas neko pogodi u leđa plastičnim metkom.
Tu eksplodirate. Bacite kašiku u sudoperu i otmete plastični pištolj sinu iz ruku, sve dok osećate kako vam plamen izlijeće iz očiju.
Onda, vidite njegova pognuta ramena. On se brzo udalji pitajući se zašto mama ne može ponekad da se zabavlja.
Sećam se tokom odrastanja kada sam gledala moju mamu kako ključa. Puhtala je od frustracije jer nikada nije bilo gotovo – ona nikada nije bila gotova. I onda bi na kraju pukla. Zbog gomile prljevog veša. Ili večere koju smo odbijali da jedemo. U čemu je bio toliki problem? Mislila sam. Nisam razumela zašto joj je bilo toliko bitno da li su kreveti namešteni pre nego što bismo izašli iz kuće ili da li je kuhinja očišćena. Ali sada to savršeno razumem.
Da li ste se ikada pitali zašto je toliko majki ljuto? Zašto otac može da stićgne nakon dugog dana na poslu da bude veseo i zabavan, baca ih u vazduh, a sve o čemu vi razmišljate jeste da ih ne razbudi jer je skoro vreme za spavanje. Zašto nam toliko smeta što, bez obzira na to što se golicaju ili dobacuju, kreiraju srećne trenutke iz detinjstva, niko nikada ne obesi kaput gde treba ili stavi cipele u cipelarnik?
Radi se o malim prestupima, malim trenucima tokom dana koji se čine kao lični napadi ili čak uvrede i oni se nagomilavaju dok vulkan ne eksplodira. Znam zašto je moja majka gubila strpljenje s vremena na vreme jer se sada to i meni dešava. Zašto smo toliko ljute?
Pa, evo istine: ta emocija dolazi jer ste povređeni.
