Da li ste znali to o ljutnji? Da je zapravo znak nečeg drugog? Prema Psychology Today, ljutnja gotovo nikada nije primarna emocija. Njihov članak objašnjava da ova emocija često ima drugačije primarno osećanje u pozadini, između ostalih osjećanje zanemarenosti, nebitnosti, manje vrednosti i nemoći.
Zar to nema smisla? Da zato što se osećamo zanemareno, nebitno i ponekad nevidljivo, nekada završimo bljujući vatru na naše voljene.
Trudim se svaki dan da kuća bude iole prezentabilna spoljnjem svetu, kuvam zdrave obroke da nahranimo naša tela, perem, sušim i vešam odjeću svih nas tako da bi svi mogli da se sredimo ujutru. Čistim wc, slažem ćebad i usisavam tepihe. Podsećam ih da urade domaći i okupaju se, i da dele sve sa svojim bratom ili sestrom.
I onda kada ljudi koje volim, ljudi za koje radim sve ovo, uđu u kuću i pobacaju svoje stvari okolo i ništa ne stave na mesto ili odu iz kuhinje ostavivši haos koji ja treba da pospremim nakon što sam potrošila energiju spremajući jelo koje im je imalo užasan ukus ili ostave hrpu prljave odeće i omote od čokoladica svuda po sobi, naravno da sam ljuta. Ali istina je da osećam i niz drugih stvari.
A onda dolazi naredni deo, najbitniji deo. Ja ne želim da eksplodiram na njih ništa više nego što oni žele da eksplodiram na njih. Koliko je na njima da učestvuju, toliko je na meni da saopštim šta želim, šta su moje potrebe da se ne bih osećala podcenjeno u sopstvenoj kući. Da izbegavam pasivnu agresiju i očekivanja da će mi oni pročitati misli.
Jer niko ne zaslužuje da živi u kući punoj ljutnje – ni oni, ni ja.
Kada osetim da mi se ljutnja penje uz članke, moram da se pozabavim uzrokom. Jer ako to ne uradim i ljutnja se popne kroz moje telo, čak i ako je stiglo do ramena osećam da mi se vilica grči, a tada je već kasno.
Tada moram da porazgovaram sa sobom. Bar jedna moja potreba nije zadovoljena. Ponekad ne postoji ništa što neko može da uradi – postoje trenuci u životu kada je supružnik pretrpan poslom ili su deca bolesna i majka mora da ponese teret na svojim leđima. To su trenuci koje morate pregurati, trenuci u kojima vam život daje samo limun.
Međutim, češće se dešava da mogu nešto da uradim povodom svog besa. Mogu da prošetam ili odem u sobu u kojoj imam mir, udahnem i izdahnem par puta i razmislim o tome šta se zapravo dešava. Moram da kopam dublje od besa, do korena problema – da li sam iscrpljena? Da li sam pretrpana poslom? Da li imam previše obaveza? Da li deca zanemaruju svoje obaveze? Moram otkriti šta me ljuti u tom trenutku i smisliti kako da to rešim.
Ovo nije zagarantovana metoda prevencije napada besa. Moramo sebi da priznamo i prihvatimo da svi imamo loše dane ponekad, i to će nam biti oprošteno. Ali ako primetite da ste često frustrirani, gajite taj osećaj ljutnje koji ključa, zbog kojeg počnete da bljujete vatru jer ste pronašli čarapu na kauču ili zato što deca nisu stavila sudove u mašinu za pranje kao što ste tražili – možda će pomoći da se distancirate i razmislite o tome šta se zapravo dešava.
Ako možete da procenite inicijalnu emociju, da se možda osećate necenjeno ili nevidljivo, ili da vam je neophodan odmor ili da precrtate obavezu ili dve iz kalendara – onda ćete imati i reči kojima možete da komunicirate sa svojom porodicom i objasnite im kako se osećate.
Znate da je slučaj da se vaš supružnik ili vaša deca osjećaju iscrpljeno, pretrpano ili nevidljivo, da biste vi uskočili da se brinete o njima. Da ih uverite da su cenjeni i bitni i vredni. Pa šta je onda sa vama? Zar vi ne zaslužujete isto?
Prevela: Jelena Pralica
Izvor: Scarymommy.com / Lola magazin
