Jedna od najvažnijih stvari u roditeljstvu je i podučavanje deteta. Iako mogu da nauče da čitaju i pišu i kad krenu u školu, mnogi roditelji to decu uče i puno pre škole
Nakon što ih nauče da hodaju, govore i sve ostale veštine, roditelji često kroz igru i slikovnice decu uče čitanju, tako da mališani u školu već dolaze s velikom količinom znanja. Međutim, jedna mama je podelila zanimljiv post o tome zašto svog petogodišnjeg sina ne želi da učiti da čita.
Kristal Loueri je spisateljica, stendap komičarka i mama. Nedavno je izazvala reakciju mnogih ljudi nakon što je na Fejsbuku objavila da svog sina ne učiti čitanju. „Nemojte me pogrešno shvatiti, stalno mu čitamo knjige. Zamišljamo sebe u fabrici čokolade Vilija Vonke i trenutno smo na 170. stranici knjige „Hary Poter i Dvorana tajni“. Učimo ga da uživa u pričama, da se izgubi u likovima. Ali ga ne učimo da čita. Još uvek ne. Previše je zaposlen oko učenja drugih stvari“, napisala je mama Kristal.
Njen sin ima pet godina godina i nalazi se u fazi kada razvija mnoge veštine i svoju kreativnost. Dalje u svom postu detaljno je opisala šta sve njen sin uči i kako je to jednako važno kao i čitanje. Kako da razume i saoseća s drugim ljudima, kako da rešava sukobe i proučava svet oko sebe. Otkriva bube, biljke i životinje, kako da se izvini i nauči praštanju. Dalje u postu mama je objasnila zašto joj je važno da njen sin svaki dan nauči novu lekciju koja je vezana za život.
On uči važnu lekciju svaki dan. Ali ne uči da čita. Iako u školu neće doći s „naprednom veštinom čitanja“, imaće mnogo više toga. Sposobnost da proba nove stvari bez frustracije. Sposobnost da stvara prijateljstva, iako su ona često zbrkana. Sposobnost da sluša druge i sledi uputstva. Sposobnost da rešava problem. Sposobnost da se koncentriše na zadatak. Toliko toga naša deca uče i te stvari se ne mogu meriti standardnim testovima. Mislim da će jednog dana njegovi sati biti ispunjeni jezikom, vremenima i pravilima, i nećemo da brinemo o svemu tome danas. Danas ima puno važnijih stvari za učenje“, napisala je na kraju.
Izvor: Klokanica
Mozda gospodjin sin nije zainteresovan da cita. Moj je bio. I da cita i da pise i da zna brojeve i da sabira i oduzima. Sve je zeleo i sve sam polako prelazila sa njim. Lagala bih kad bih rekla da mu to sada u prvom razredu nije ogromna prednost i olaksanje, jer tempo danas u skolama melje. Koliko god ucitelj ne zeleo, program je takav da mora gradivo brzo da prelazi.Opusteno i dan za danom smo vezbali po koji sat, i dravo mi je da je to sam hteo. Dakle moguce je dete uciti svim tim vaznim lekcijama, citati mu knjige, vaspitavati, ali i uciti da cita i pise. Ako,to ne uradite ranije, bukvalno cete satima svakodnevno sa detetom u prvom razredu morati da prolaziti kroz to. Ne kazem da bi mi bilo to zamorno, ali uz sve ostale obaveze koje su pristigle vremenom, to bi bilo kod mene nemoguce.
Moj sin nije bio toliko pametan pa nije zeleo da nauci ni slova ni brojeve, tako da je do prvog razreda osnovne bio nepismen.smatrala sam da se to uci u skoli,koja zbog toga i postoji . Ni ja nisam znala da citam i pisem pre skole.Voleo je samo da rasklapa elektricne kucne aparate i pravi od njih druge stvari, na primer mali auto od kartona koji ide na baterije. U prvom razredu naucio je da pise i cita, a kasnije je zavrsio i fakultet.Nikad nisam nastojala da ga vidim kao mnogo pametnog, nego sam sledila i podrzavala njegove sklonosti.