Samodisciplinovanje često shvatamo kao pokušaj našeg racionalnog dela da kontroliše naš iracionalni deo. To slikovito možemo predstaviti kao osobu koja je „podeljena” na subjekt i objekt, to jest na onaj deo koji upravlja i na onaj deo kojim upravlja. U psihološkoj teoriji koja se zove transakciona analiza, onaj deo kojim se upravlja je često označeno kao naše „dečje ja”, a deo koji upravlja kao naše „odraslo ja”.
„Koji ljudi nemaju problema sa samodisciplinom? To su oni koje su u detinjstvu roditelji disciplinovali i time im pomogli da razviju različite radne navike.“
Koji ljudi nemaju problema sa samodisciplinom? To su oni koje su u detinjstvu roditelji disciplinovali i time im pomogli da razviju različite radne navike: od higijenskih navika, navika održavanja reda, pa do navika učenja. Ne samo da su time doprineli da deca razviju dovoljno snažne mentalne strukture potrebne za samodisciplinu, već i da saradnja između unutrašnjih „dečjeg ja” i „odraslog ja” bude veća.
Oni koji nisu imali tu sreću da im roditelji pored pružanja ljubavi budu i treneri koji disciplinuju, najčešće nemaju dovoljno razvijenu samodisciplinu. Kao što ni u stvarnom životu roditelji nisu prevladali i razrešili konflikt sa detetom, isto tako ova deca kasnije kao odrasli, kod svakog novog izazova, ne razrešuju unutrašnje konflikte između „unutrašnjeg roditelja” i „unutrašnjeg deteta”.
Disciplinovanjem deteta – uz obavezno izražavanje ljubavi – pomažemo detetu ne samo da bude u kasnijem životu uspešnije i zadovoljnije, već i da izbegne svakodnevne unutrašnje konflikte oko izvršavanja onih aktivnosti koje se drugima koji imaju razvijene navike same po sebi podrazumevaju.
Izvor: Politika
