Optimalna mentalna otpornost nije tvrda neosetljivost, već elastična osetljivost. Neprijatno emocionalno stanje koje je reakcija na pravilnu ocenu negativnog događaja može da traje kraće ili duže, nakon čega sledi period adaptacije tokom kojeg se osoba vraća normalnom načinu funkcionisanja. Nakon što je neko vreme bila „savijena” ona se polako „ispravlja” uspostavljajući ponovnu unutrašnju ravnotežu.
Kada osoba doživi neku traumatičnu situaciju, nije situacija ta koja sama po sebi ostavlja posledice, već su to oni pogrešni zaključci o sebi, drugima i svetu, koje osoba izvodi iz date situacije. Osobe sa visokim stepenom rezilijentnosti uvek nauče nešto ispravno iz negativnih situacija.
Rezilijentnost je veoma važna kada su deca u pitanju zato što su ona u procesu formiranja ličnosti. Malu decu najčešće možemo da zaštitimo od negativnih aspekata realnosti, ali to nije moguće sa većom decom. Njima moramo da pomognemo da na ispravan način pripišu značenje i važnost negativnim događajima. Nakon takvih događaja treba da kroz razgovor s njima sprečimo da izvedu pogrešne zaključke koji kasnije u životu mogu da ih ograničavaju i ometaju.
Najniži stepen mentalne otpornosti na negativne događaje imaju oni odrasli koje su kao decu roditelji stalno prezaštićivali. Oni su stalno dobijali poruke da su nesposobni, a da je svet veoma opasno mesto. Visok stepen rezilijentnosti imaju ona deca koju su roditelji podsticali da misle svojom glavom i da budu snalažljiva.
Izvor: Politika
