Princip zadovoljstva
Upravo zato što veruje svom telu, dete želi da radi samo ono što mu donosi prijatno osećanje u telu, a izbegava sve one aktivnosti koje mu donose neprijatnost. Ovaj sistem motivacije je prirodan i zato karakterističan za životinje. Njega je opisao još Sigmund Frojd i nazvao ga je princip zadovoljstva. Zadatak roditelja je da utiču na dete tako da ono izgradi jedan drukčiji sistem motivacije koje je Frojd nazvao princip realnosti. A to jednostavno znači da dete prestane da se isključivo oslanja na ono što oseća, već da počne i da uvažava svoj razum i procenu da li je nešto korisno ili štetno. Kako dete nije u stanju da kontroliše sebe i svoje želje, moraju ga kontrolisati roditelji tako što ga usmeravaju u određenom pravcu, a zabranjuju neka ponašanja. Cilj je da dete shvati ono što mu je ranije bilo neshvatljivo, a to je da postoje prijatnosti koje su štetne, i neprijatnosti koje su korisne. Pranje zuba, pospremanje igračaka i slične aktivnosti su detetu svakako neprijatne. To se naravno odnosi i na učenje i izradu domaćih zadataka.
A kako su rasli veliki naucnici koji dok su bili mali nisu ni imali neku ozbiljnuz skolu. Faradej, Pupin, Tesla, njih niko nije jurio da uce! Jedna od posledica profesorovog ubedjenja je i da deca zamrznu nauku koja im se servira kao nesto neprijatno. Zadovoljstvo znanja i vestina je cilj za koji se treba pomuciti! Da ne pominjem da Vincija i Mikelandjela koji nikako nisu bili po profesorovom kalupu, totalno suprotni. Ko zna kako bi danas prosli zajedno sa np Teslom?!
Procitajte:
http://www.detinjarije.com/najmladi-srpski-bloger-otvara-skolu-koja-nikom-nece-biti-dosadna/
Suprotno od gornjeg teksata!
Ura za neukalipljene ili nprilagodjene.Oni pokrecu svet
Procitaj i:
http://www.detinjarije.com/kako-je-izumiranje-igre-dovelo-mentalnih-poremecaja/
Volela bih da se potpuno slozim sa Vama. Medjutim, iz sopstvenog iskustva moram reci da uspostavljanje radnih navika nije isto kod svakog deteta. Npr. Vas nacin sam nesvesno primenila na svom starijem detetu ( cerki, 17god.) funkcionise besprekorno.. medju najboljim je djacima, cak i sada u srednjoj skoli.. to ne mogu reci i za sina (13). Potpuno isti princip prinude u ucenju i ukalupljenja, apsolutno nije doneo nikakve rezultate. Desilo se to da je na mene gledao kao na sadistu i nekoga ko mu u stvari ne zeli dobro.. cak sam i taktiku promenila zeleci da ucim sa njim i gradivo mu ucinim zanimljivim.. opet nije upalilo.. nas visednevni rad nije se projektovao na ocene… Radio.. ne radio, bio je vrlodobar. Eto.. posle svega ..pitam se jedam li pogresila sto nisam bila istrajnija. Pritom treba napomenuti da je starije dete osobenjak, manje drustvena, dok je mladje neko kog zaista svi vole.. drugovi.. u skoli svi od tetkice, nastavnika.. do direktora..
Smatram da su oboje dobili podjednak tretman, ali nisu usvojili na isti nacin, tako da dobih od dece dva ekstremna slucaja. Jedan vredan, koji nista ne prepusta slucaju, ima cilj prema kome ide.. i drugi opusten, koji se oslanja iskljucivo na svoju inteligenciju i dozvoljava sebi neizvesnost kada je rad i skola u pitanju..
Zaista bih volela da mi neko kaze.. postoji li nacin da se navike decaka ikako dovedu u red, a da se njegova priroda, dobrota i empatija prema ljudima ne promeni.. jer on jeste takav.. voli ljude, brizan je i vrlo drag svojoj okolini
Tamara, muž i ja samo dvaput pročitali vaš komentar i prosto mi je teško da poverujem da tako razmišljate 🙁 Vi za vrlodobrog učenika kažete da njegovo učenje „apsolutno nije donelo nikakve rezultate“, da „ste negde pogrešili“, da njegove navike „nisu dovedene u red“… Vrlodobar je, aman! Vi govorite o njemu kao da ima sve jedinice i dvojke. Za vas su odlično i vrlodobro dete „dva ekstremna slučaja“ (!), kao da funkcionišete isključivo u tom rasponu između ta dva, za vas ništa manje ne postoji, odmah je to „greška“. Nije ni čudo što vas doživljava kao da ga mučite, pa sjašite s njega, šta ste mu se popeli na glavu svojim ambicijama. I, molim vas, ne poredite to predivno stvorenje sa njegovom „vrednom“ sestrom kod koje „sve funkcioniše besprekorno“… Uživajte i vi malo u njemu, kao što vidim da uživaju svi drugi. Rekli ste da biste „zaista voleli da vam neko kaže“, pa, eto, rekla sam vam… Svako dobro.
Jeste, bas dete koje zivi u nekom plemenu i u kontaktu je sa prirodom, mora da se juri kako bi isao sa tatom u lov. Prvo smo mi odrasli ucinili rad neprijatnim, a onda smo poceli da trazimo i od dece da postaju deo toga. Ovim metodom nastaju vukovic, koji ne znaju sta da „upisu“, jer su zaboravili kako je to iskreno uzivati u onom sto radis.