Zoran Milivojević: Sindrom uspešnog oca

Biti „nečiji” sin ili kćerka je psihički opterećujuće za dete, od koga okruženje očekuje da bude „dostojno” svog uspešnog roditelja, pa ovi mališani nemaju pravo detinjstvo, već su pretvoreni u dečje javne ličnosti

Foto: Pixabay

Autor: Zoran Milivojević

Retki su oni roditelji koji nisu ponosni na uspehe svoje dece. To je još snažnije izraženo kada ona odrastu i kada su, kao odrasli sinovi i kćeri, uspešni u svom profesionalnim i privatnim životima. I deca su ponosna na uspehe svojih roditelja, ali postoji jedna bitna razlika: roditelji uspehe svoje dece smatraju svojim uspehom, a deca uspehe svojih roditelja ne smatraju svojim uspehom. Ona smatraju da je pred njima budućnost u kojoj tek treba da se dokažu.

Životni uspeh je relativan i subjektivan pojam, a ovde ga koristimo da označimo socijalni uspeh, to jest onu uspešnost u životu koju socijalno okruženje smatra takvom. Socijalna uspešnost roditelja bitno utiče na razvoj njihove dece i to, sudeći prema iskustvu, ne nužno pozitivno. I zato se pitamo koje probleme u razvoju imaju deca uspešnih roditelja, očeva i majki.

Roditeljski uticaj

Glavno psihičko opterećenje koje po pravilu ova deca imaju jeste jedna unutrašnja prisila da i oni moraju da budu bar isto tako uspešni, ako ne i uspešniji od svojih roditelja. Ova prisila je nekada rezultat roditeljskog uticaja, njihovog zahteva da i ono mora biti uspešno kako bi dokazalo da je dostojno svog roditelja. Nekada roditelj svoj uspeh vidi kao početak jedne transgeneracijske uspešne priče, bilo da je to neko porodično preduzeće, bilo da je u pitanju neka profesija poput advokature, medicine, stomatologije itd. Takav roditelj je napisao životni scenario svom detetu, često i pre njegovog rođenja, a na detetu je da ga bespogovorno ostvaruje, ako ne želi da roditelja duboko razočara.

Nekada uspešni roditelji ne očekuju od deteta neki poseban uspeh, već mu prepuštaju da samo izabere svoj životni put. Ali, iako roditelji ne očekuju, to očekuje društveno okruženje. Dete uspešnog roditelja, koji je u većini slučajeva i neka vrsta javne ličnosti, niti je obično dete niti ima obično detinjstvo. Ono je u datom okruženju određeno kao „nečije dete”, tako da se u odnos prema detetu unosi i odnos prema njegovom roditelju. To je dete za koje okolina već zna da je predodređeno da jednog dana bude „neko”.

Biti „nečiji” sin ili kćerka je psihički opterećujuće za dete, zato što okruženje od deteta očekuje da bude „dostojno” svog uspešnog roditelja. Na taj način dete uspešnog roditelja nema pravo detinjstvo, već je pretvoreno u jednu vrstu dečje javne ličnosti. Posledica je da i ono dete na koje roditelji nisu vršili pritisak kakvo treba da bude kada odraste zaključi da je njegova životna misija da dokaže da je dostojno svog uspešnog roditelja. A ako to ne dokaže, ispada da je nesposobno i nedostojno.

Niko, pa ni prestolonaslednici nisu uspeli u životu samo zbog toga što su nečija deca. Iza svakog životnog uspeha stoji dugogodišnji sistematični rad, učenje, odricanje i zalaganje. A da bi neko mogao sve to, mora imati odgovarajuću motivaciju koja dolazi iz dubina njegovog nesvesnog. „Moram da uspem zato što sam nečiji sin”, nije dovoljna motivacija za uspeh. Zato ova deca često imaju problem tipa: „Moram da uspem, samo ne znam u čemu.”

Često i uspešni roditelji i njihova deca veruju u genetsku osnovu socijalnog uspeha. Takav roditelj podrazumeva detetov uspeh samo zato što ono nosi njegove gene. Ova genetska samouverenost je pogrešna, jer i da se uspešni roditelj ponovo rodi u novim, sasvim drukčijim okolnostima nema garancije da bi u svom drugom životu ponovo postigao uspeh.

Rizične situacije

Sinovi i kćeri uspešnih roditelja često sebi postavljaju cilj da što pre dostignu nivo svojih roditelja. Kako su njihova očekivanja od sebe samih veoma visoka, onda ni oni manji uspesi koje postižu za njih nisu pravi uspesi, tako da na njih ne deluju stimulativno. S obzirom na to da žure, ulaze u rizične situacije za koje još nisu razvili odgovarajuće sposobnosti pa su skloni neuspehu. S druge strane, kada se ne približavaju zadatom brzinom svojim visokim očekivanjima, tada su skloni da se razočaraju u sebe same i svoje sposobnosti, iako to kriju i od roditelja i od okruženja.

Čak ni onda kada i sami uspeju u nečemu, vođeni savetima svojih roditelja i korišćenjem njihovog društvenog uticaja, nisu zadovoljni sobom zato što znaju da im vlastiti uspeh ne pripada.

Izvor: Politika

Podeli tekst: