Kuvarica na ivici zdravog razuma

Piše: Jasmina Jovanović

Moj, tada trogodišnji, sestrić nam je priredio anegdotu kojoj smo se silno smejali danima, iako smo odmah bili svesni pomalo gorke istine, koju je dete na samom početku života shvatilo. A mogla je biti primenjena na mnoge oblasti. Naime, Dimitrije nije voleo da se kupa i da pere zube. Njegovi roditelji, u želji da mu to od malena postanu navike, istrajavali su, uprkos mini scenama koje je dete priređivalo. Jednog dana, još na ulasku u zgradu u kojoj žive, Mita je počeo bezrazložno i neutešno da plače. Kada su njegovi prepadnuti roditelji konačno dobili odgovor, on je glasio: „Ne mogu više. Svaki dan isto, ‘kupaj se Mito, peri zube, kupaj se Mito, peri zube’…svaki dan…“.

Ove anegdotice se setim uvek kada treba da skuvam ručak. Skuvaj ručak danas, skuvaj sutra, skuvaj juče…a pre svega toga, osmisli ga. A onda sa cegerima u lov. Nekada se barem znalo ko lovi, a ko sprema. Danas muški lovci ostaju prekovremeno na poslu, pišu mejlove i telefoniraju dok mi biramo kilogram od buta, dva puta mleveno.

Guglanje po supermarketu

Uđem tako ja u radnju i razgledam. Puni rafovi svega, a ja kao da nigde ničeg nema. Kao i sve zaposlene mame, žuri mi se, ali šta vredi, u lovu ništa brzo ne može da valja. Moram pažljivo da biram sastojke. Recepti se uopšte više ne prate, kupuje se strogo po novčaniku i po deklaracijama. Razmišljam kako, lepo, treba u svakoj većoj radnji da postave stolove i klupe sa digitronima i računarima, pa da sluđene mame sednu i krenu da računaju i kalkulišu šta će i kako će, a one manje sluđene, što će reći sa nešto više para u novčaniku, da „guglaju“ dodatke i aditive. Hoće, tako, mama neki proizvod, ali je jadna zaboravila šta beše Ž175 ili famozni E 985 (izmišljeni primeri), da li on beše kancerogen, da li samo farba proizvode ili pojačava ukus? Tako lepo mama uzme proizvod pa gugla li gugla…

Na koje ono more izlazi Fukušima?

Da li ova fabrika koristi GMO soju, da li ovi gaje meso po kodeks alimentarijusu, da li ovo pile ima CV o srećnom detinjstvu u baba Živaninom organskom dvorištu, ili je pod neonkama kljucalo mlevene kosti crknute krave, začinjene antibioticima? Deca kod kuće čekaju gladna, a mama kao zombi prolazi kraj rafova. Paštete mama obavezno preskače, i konzerve, naravno, ali se ubrzo vraća i skoro snebivajući se, bira par konzervi tunjevine, prisećajući se geografije i na koje ono more izlazi Fukušima, da ne bude radioaktivna ta pica sa tunjevinom ili te makarone sa tunom u Fukušima sosu?

Čežnjivo prolazi pored frižidera sa mlekom, sirom, maslacem, jogurtom, duboko uzdahne sećajući se dana kada su mlečni proizvodi bili zdravi. Koliko brzinskih, a (nekad) zdravih obroka je mogla da napravi uz pomoć ovog frižidera. Avaj! One slasne paprike punjene sirom i jajima koje spremi za 7 minuta, a svi ih obožavaju, kiflice sa sirom za dva dana, projicu umešenu za 5 minuta, kačamak… Ma, prosto da se čovek rasplače. Ali, odjednom, mama posustaje: „Ma jok, to je zavera, protekcija uvozničkog lobija, jogurt može. Sir preskačemo, ali jogurt može.“