3. Zaboravljanje na onu ‘malu’ stvar zvanu velikim imenom – budućnost
Danas više malu decu ne plaše babarogama, vešticama i svakojakim demonima. Nedavno se moja mama prenerazila kad je čula kako jedan čovek upozorava ćerku da će je “neki ljudi odneti ne bude li dobra“. „Zamisli, tako reći detetu…“, zgroženo će ona. Ja sam je podsetila da su oni nas plašili i babarogama i popravnim domom. Strašno se uvredila, jer “govorim neistinu“ i “otkud to meni“. Danas se takvo zastrašivanje smatra lošim vaspitnim postupkom, narušava detetov osjećaj sigurnosti i bezuslovne ljubavi, itd… Sa savremenim trendovima roditeljskih stilova koji zastrašivanje više ne koriste kao vaspitnu metodu, s horizonta je iščezla jedna bitna sitnica. Budućnost. Naime, nas su plašili i njome. “Ko radi, ne boji se gladi“, “samo uči i nemaš čega da se bojiš“, “ako nećeš da učiš, radićeš teška i slabo plaćena zanimanja“.
Danas decu uglavnom ne želimo da opterećujemo sumornim pitanjima i time narušavamo idilu detinjstva. U redu, ali možda biste se vi sami, bez zlogukog mahanja babarogama, mogli s vremena na vreme da se podsetite da sadašnji postupci imaju neke veze s budućnošću. Jedan zadatak iz srpskog, radna sveska iz hemije ili lekcije iz istorije neće zacementirati i u potpunosti odrediti vaš budući život, ali ako to spojimo s akumulacijom iz tačke broj dva… ishod je neizvesniji. Malu stvar zvanu velikim imenom samo treba imati negde na horizontu, znati da nas čeka… ili dolazi… ili ćemo mi doći njoj.
