Piše: Angelina Radulović
Biću bolja mama.
Jedna od naših „novogodišnjih“ odluka.1
I neizbežna griža savesti ako nešto nismo uradile po našem, zacrtanom planu roditeljstva. Znam, to je verovatno najodgovorniji „projekat“ na kojem ćemo ikad raditi, najvredniji „posao“ koji ni milioni evra investicija ne mogu da zamene. Pravimo ljude, kolika je to investicija, hej! A iznad glave nam stalno lebdi da će naše male greške sutra postati njihove velike mane ili životni problemi.
Ali, primećujem da tako malo nas uživa u svom majčinstvu. Ja prva sam (bila) takva. Zgromljena veličinom te odgovornosti, prve meseci svog roditeljstva provela sam u nekom bunilu. Uplašena, umorna, večito sa sisama na izvolte, stalno sam se pitala gde grešim i bila ubeđena da sam grozna majka.
Još uvek ponekad pomislim da je moja fantasitčna trojka mogla i bolje da prođe. Kad dreknem, jer po 15. put nešto moram da ponovim. Ili me dovedu do suza. Ili doživim nervni slom jer mi se nisu javili.
Srećom, imam divnog muža, koji je sa obe roditeljske noge na zemlji i koji ume i mene da prizemi. Doduše, to što imam troje dece takoše mi je pomoglo da odustanem od savršenstva. Koje su od mene svi očekivali.
Ali, sam naučila da sam ja za moju decu „najbolja od mama koje su im bile namenjene“, naučila sam da se opustim i da budem manje stroga. Prema sebi.
Zato, umesto uopštenih novogodišnjih odluka koje će malo toga promeniti, a mogu nas učiniti nezadovoljnim, hajde da sada, odmah, na kraju decembra prestanemo da radimo stvari koje čine da se loše osećamo u svojoj majčinskoj koži!
Zaboravite na osećaj krivice
Osećaj krivice majke prati kao verna senka. Svaki milimetar odstupanja od zamišljenog ideala majke, dovoljan je razlog da mislimo da smo nešto krive i da će to ostaviti posledice na našu decu.
Ako ste se porodile carski mrezom, osećate se krivom. Kao da ste vi lično tražili da se porođaj iskomplikuje, a vi dete čestito vidite tek posle dva dana.
Ako niste dojili, osećate se grozno i same, nema potrebe da vam horda dojećih pravovernika govori kako ste sigurno mogle da dojite.
Ako se niste dovoljno igrali s decom, da, krive ste. Ako slučajno radite, da krive ste. Ako danas nije bilo supe, da krive ste.
Kada se neki tata osećao krivim?
Kada ćemo prestati da mučimo sebe ?
I da počnemo da uživamo u „dovoljno dobra mama osećaju“?
