Ne gledajte u tablice, već u dete
Sećam se odlično prve kontrole sa Janom. Prvi mesec sam provela u agoniji dojenja, izmlazanja, bolova, plakanja i straha da je moje dete gladno. Čvrsto rešena da dojim, danima sam bila u strahu da moja velika beba, rodjena sa četiri kilograma, nije dobila ni grama za tih mesec dana. A vaga je onda pokazala 1.000 grama! Tog momenta moje roditeljsko samopouzdanje je skočilo do neba i više nikom nisam dala da mi bilo šta zvoca.
Ali, šta god da sam radila, a radila sam vrlo slično sa sve troje dece, oni su napredovali potpuno različito, svojim ritmom. Sara i Aleksa su imali potpuno istu dužinu i težinu na rođenju, a sa godinu dana ona je imala jedva preko 8kg, a on 13. Ona je po tablicama bila neuhranjena a on daleko iznad onog postera na zidu doma zdravlja, negde na zidu.
Jana je sela sa 5,5 meseci (nepravilno, ali sama), Aleksa ni sa 8,5 nije mogao da sedi i sve tako redom. Svako je napredovao svojim ritmom, ma šta mi radili. U stvari, mi treba da radimo šta mislimo da je dobro i da se nadamo najboljem. Uostalom, kao i za sve drugo kada je roditeljstvo u pitanju, nema važnijeg rada sa toliko odloženim rezultatima.
Tablice su glupost. One su okvirni alat za lekare, a ne za roditelje. One ukalupljuju bića koja ne mogu i ne smeju da se ukalupe.
