Ona je uredna, vešta, odmerena i profesionalno pristupačna. Ako ste roditelj njenog đaka, nećete moći s njom da budete “ortaci”, ali se u razgovoru nećete osećati inferiorno niti kao da niste dovoljno vredan sagovornik na temu obrazovanja. Ona je tu, sa vama u odgajanju deteta i nikad na optužuje.
Imala je i ona roditelje koji su mislili da dete u školi treba da se oseća i ponaša kao na porodičnoj slavi, ali je bila mudrija od toga da ispaljuje otrovne strelice i osuđuje.
Napisala je na papire sve što o disciplini svakog pojedinačnog učenika misli, napravila roditeljski sa decom i predala im papire uz pojašnjenje:
“Ja sam, deco, samo običan čovek, a svi ljudi greše. Pročitajte šta sam napisala. Ako je tačno, predajte svojim roditeljima. Ako nije tačno, dođite da ispravimo.”
Sva deca, svi do jednog, predali su poruke roditeljima i mislim da niko nije ni na trenutak posumnjao da je sve baš tako kao što u njima piše.
Sve petice u prvim danima nisu se podrazumevale.
Čak i iz likovnog je bilo trojki. Naravno, znala je Laura da roditelji zameraju među prijateljima i šapuću među sobom: “nisu svi talentovani za crtanje, nije morala baš da im da trojke”. Ali, njoj nije bilo ispod časti da objašnjava. Donela je radove i rekla: radili smo donji, levi ugao. Svi koji su tu crtali dobili su 5, a oni koji su crtali po sredini, levo, gore… dobili su trojke.
Sijalo je sunce u učionici tada. Uf, dobro je, žena zna šta radi.
Odakle nekome pravo da posumnja? Ima. Za upis na učiteljski fakultet prosek je 3,3. A šta sve, kao neko ko je dugo radio u školi znam o pojedincima… ukratko, sumnja je APSOLUTNO opravdana.
Kao i za svaki drugi posao. Nije svejedno koji lekar, koji advokat, koji frizer. NIJE svaki dobar. Sasvim prirodno je da isto važi i za prosvetne radnike.
Laura jednom nije uvažila zadatak sa ispravnim rezultatom. Postupak nije bio dobar. Nije bila lenja i nije gledala s visine one koji se žale ili ne razumeju. Ne. Uradila zadatak pred nama i objasnila u čemu je problem. Bez sujete i bez osude.
Malo je reći kakvu podršku je stekla. Kako smo je gledali i deca i mi. Pravedna sa opomenama, ukorima, ocenama. Nije se desilo da deca rade i dobiju 2, kao ni da ne rade i dobiju 5.
Jednostavno je sve znala da odmeri i od znanja nije pravila fudbal sa 70% faktora sreće.
Na kraju, kada je izvodila četvrtake, rekla je: “Mnogo teško odeljenje, prepuno lidera, treba ih rasformirati.” Niko je nije poslušao.
A šta je bilo posle, neću da kvarim ovu lepu priču.
Mnogi će, možda, reći: “Nije ona bila dužna ništa da objašnjava. To je njen posao i ona ga radi, a nikome ne treba da se pravda. Nije dužna.“ Ali ona je želela i razumela. E zato su je svi i poštovali.
Nije se oslanjala na poštovanje zvanja i zato je poštovanje i autoritet i sačuvala.
Hvala, Laura!
Autor: Snežana Golić, pedagog
Izvor: Detinjarije.com
