Svaki čovek je individua za sebe. Jedinstven. Bez copy-paste varijante. Originalan i neponovljiv. Čovek je i društveno biće, teži životu u zajednici, voli da pripada, da deli, da doprinosi i stiče ugled u toj istoj grupi ljudi. Imam osećaj da se često ta naša jedinstvenost zapostavi, izgubi ili jednostavno uguši zbog velike želje za pripadanjem ili konformizmom.
Pitanje glasi. Kako će se neko ko teži istosti razviti, doprineti zajednici ili postići ugled? Kako će ostaviti pečat i dostići samoaktualizaciju ukoliko želi da bude isti kao i svi drugi?
Ukoliko obratite pažnju na naš obrazovni sistem, verovatno ćete se zapitati isto što i ja. Šta on nudi? Koja ponašanja ističe kao poželjna? Koje osobine ili afiniteti se kod dece cene i nagrađuju?
Sistem je takav da je svako ponašanje koje odstupa od propisanog kažnjivo, bez obzira na osobenost deteta. Mnogo više se obraća pažnja na ono što se „ne sme raditi“, nego na ono što je korisno, što treba razvijati i podsticati kod svakog deteta. Uglavnom se nagrađuju vredni đaci, nadareni za prirodne nauke ili jezike, izostavljajući ostalu decu koja bi svojim darom za umetnost ili sport mogli mnogo da doprinesu kako sopstvenom razvoju, tako i zajednici u kojoj žive.
