Koliko puta na dan uveravamo druge ljude da ćemo ‘pokušati’ da uradimo nešto? Zašto mi uopšte upotrebljavamo tu reč ‘pokušati’?
Zato što u dubini duše znamo da, u stvari, verovatno nećemo imati vremena niti sklonosti da to uradimo.
Možda smatramo da ne raspolažemo tom veštinom? Želimo istinski da se ogradimo, zar ne? Ne želimo da damo obećanje koje možda nećemo biti u stanju da ispunimo, a u isti mah ne želimo da razočaramo ljude.
Isto tako, ne želimo da kažemo ‘ne’, verovatno zbog toga što ne želimo da ostavimo utisak da se konfrontiramo ili provociramo dalju diskusiju za koju nemamo vremena ili jednostavno ne želimo da se upuštamo u nju. Tako krećemo da ‘pokušavamo’ i da uradimo tu stvar, znajući da to ne moramo da uradimo, već samo da to ‘pokušamo’.
Kako izgleda to ‘pokušavanje da se nešto uradi’? Dakle, to izgleda kao da neko prihvata činjenicu da to ne može da uradi i da to neće uraditi ubrzo nakon što izgovori tu frazu da će ‘pokušati’.
To znači, kad decu zamolimo da nešto ‘pokušaju’, mi očekujemo istu reakciju, zar ne?
Sećamo se možda kako su naši roditelji insistirali na tome ‘da pokušamo i damo sve od sebe’. Pa ipak, u reč ‘pokušati’ ugrađen je program za neuspeh.
