Generacijski jaz između menadžera i mlađih generacija (do 30. godina) može biti uslovljena u načinu na koji su vaspitani. Reč je o dva vaspitna stila koja su potpuno suprotna tzv. nemačko i permisivno vaspitanje.
Nemačko vaspitanje znači da se deca samo disciplinuju, a minimalno pohvaljuju. Roditelji ne pokazuju ljubav. Posledice su ljudi koji imaju nisko samopouzdanje i mišljenje o sebi i ceo život se trude da dokažu da vrede. Ali su sa druge strane maksimalno produktivni, objašnjava psihoterapeut Zoran Milivojević za podkast Biznis priče.
Takva deca su obično veoma uspešna, imaju visoko obrazovanje i finansijsku stabilnost. Međutim, u odnosima su dosta “tvrdi” i često ne znaju da pokažu ljubav i privrženost.
Klijenti na psihoterapiji koji su imali nemačko vaspitanje uglavnom pate za roditeljskom ljubavlju i bliskošću. “Jedan klijent ima traumu jer ga tata nije konstatovao, ali i njegov tata je isto tako vaspitan, ni njega njegov tata nije konstatovao”, navodi stručnjak.
Zanimljivo je da odrasli koji osveste važnost roditeljske ljubavi i privrženosti, a ostvarili su se karijerno i finansijski, ekonomski momenat više ne doživljavaju kao bitan, već vode računa o emocijama svoje dece. Ta generacija ide u drugu krajnost od svojih roditelja, bitno im je samo kako se njihova deca osećaju i oni od nemačkog stila koji su primenjivali njihovi roditelji beže u permisivni vaspitni stil.
Permisija znači dozvola, odnosno ovi roditelji teže da sve dopuste deci kako bi im pokazali da ih vole.
- Mama, mogu li?
- Naravno dušo, mama te voli.
Prema tome, ova nova struja vodi u ljubav bez disciplinovanja i tako nastaju razmažena deca, zaključuje Milivojević.
Problem se javlja recimo kada ove nove generacije koje su vaspitane permisivnim stilom počnu da rade za šefove koji su odgajani nemačkim vaspitnim stilom. Ti šefovi su motivisani, vredni, uspešni, ustaju vrlo rano i disciplinovani su. Kada za njih počnu da rade “voljena deca” koja nemaju unutrašnji motiv da se trude da bi dokazali drugima da vrede, nastaje problem jer ih nadređeni doživljavaju kao lenje radnike. Oni nemaju žar za poslom i rade onoliko koliko procene da je minimum da ne bi dobili otkaz. Tako nastaje generacijski sukob na poslu koji je uslovljen različitim odgojem.
Da bi se ovo rešilo potrebno je da menadžeri osveste problem i da promene pristup u vođenju mlađih generacija na poslu, kao i način komunikacije. Umesto samo da kažu šta treba da rade, potrebno je i da ih motivišu da rade, da ih hvale, pitaju za probleme sa kojima se suočavaju u poslovnom okruženju i slično.
Autor: Redakcija portala
