Urednica dečje rubrike u časopisu L’Officiel, Olga Spirina, saznaje od Zahara Prilepina, pisca i oca četvoro dece, kako vojničku disciplinu u dobrom smislu prilagoditi u porodici i kako efikasno podržati mit o ocu…
Zahar Prilepin i njegova supruga Maša imaju četvoro dece.
U trenutku kada je vođen ovaj intervju (februar 2012) Gleb je imao 13 godina, Ignjat 7, Kira 6, Ljilja 6 meseci.
Pisac je o njima ovako govorio: „Gleb je pametnica, voli da čita, svestran je, beskrajno radoznao tip… Ignjat je svetao, gotovo beo, nežne građe, prema njemu se ophodim kao prema cvetu… Vrlo je interesantno kako se njih dvojica jedan u drugom oslikavaju: jedan je rođen 12. drugi 21. juna, jedan u 6.20 ujutru, drugi u 6.20 po podne, jedan je u porodilištu nosio broj 13, drugi 31… Kira je treće dete i prva ćerka. Sa stanovišta psihologije, ona je najspokojnije, staloženo, uporno dete, koje apsolutno nije sklono ispadima… Ljilja je najmlađe ćerkica, ima 6 meseci. Verujte, već sam iskusan otac pa mi ushićenje nije baš svojstveno, ali Ljilječka je skroz neobično dete – radosno, pozitivno… očaravajuće dete, zrači srećom i ja sam u nju skroz zaljubljen i samo je ljubim.“
Sećate li se kad su vam se prvi put javila očinska osećanja?
Po prirodi sam porodičan tip, sklon patrijarhalnom načinu života, odrastao sam na selu u velikoj porodici. Moji roditelji doduše imaju samo sestru i mene, ali svakog leta se u našoj kući u Lipeckoj oblasti okupljala cela familija, sestre i braća od tetki, stričeva i ujaka, stalno je pristizala poneka prinova, uvek je bilo male dece i ja sam se često bavio njima… Imao sam 23 godine kada mi se rodilo prvo dete i uopšte nisam imao osećanje zbunjenosti niti sam mislio da sam još uvek klinac i da se i sam nisam naigrao. Pomagao sam ženi na svakom porođaju i mislim da to blagotvorno deluje na psihu. Ja sam bio taj koji je prvi video svoju decu, uzeo ih svojim rukama iz ruku babice. To namah otklanja sva eventualna pitanja u vezi s osećanjem očinstva.
Pročitajte : Intervju, Srđan Dragojević: Danas se roditelji izgovaraju umorom
Na koga više liče vaša deca?
Sva moja deca međusobno liče preko mene. To jest, sva više liče na mene nego što liče međusobno.
A jesu li nešto povukla na mamu?
Mimika, gestikuliranje, govor – mama provodi s njima mnogo više vremena nego ja, pa zato to usvajaju od nje.
Kakve su vaše metode vaspitanja?
Taj izraz u našoj porodici ne postoji. Imamo dva metoda: doslednost roditelja u pogledu svih njihovih želja i traženja i bezrezervna ljubav koju deca moraju uvek osećati – bez obzira na raspoloženje roditelja, deca moraju da osećaju da će ih roditelj uvek pomilovati, sažaliti se i zaštititi ih. Očigledno je da, ako se roditelji trude da nauče dete nekim socijalnim ili porodičnim navikama, a ponašaju se suprotno tome, iz toga neće ispasti ništa pametno. U našoj porodici ima više dece nego u prosečnim porodicama. Zato naređivanje, a tim pre nagovaranje, nije uobičajeno. Je li nešto rečeno – svi idu i rade jer svi znaju da su mama i tata zauzeti, pa i sami imaju dosta posla te im nije do ubeđivanja.
