Da li ste nekad morali da kažnjavate decu?
Još jednom da ponovim: kada se u kući dosledno vrši usmeravanje i roditelji ne opovrgavaju ono što su ranije govorili (čak i ako im to komplikuje život), neophodnost kažnjavanja otpada. To je vojnička disciplina u dobrom smislu te reči – kada postoji poslušnost dece i kada nema rasprave o smernicama koje se dobijaju od oca odnosno majke. S vremena na vreme, da bih ženi omogućio da se malo odmori, uzmem troje starije dece i odemo na selo. Jednom su toliko dugo raspremali dečju sobu i ponašali se bezobrazno, da sam povisio ton – a to radim vrlo retko. Zabranio sam im da tri dana gledaju crtaće. To što je tata bio glasan i nešto zabranio, delovalo je na njih prodorno.
Zar se nikad niste našli u situaciji da ne znate bolje?
Naravno da jesam. Ali to ne znači da treba te sumnje deliti s detetom. Ponekad ti ih je žao, ona počinju da plaču, ali istrajati u odluci potrebno je zbog vaspitavanja karaktera – i uvek se ispostavi da je to za dete bilo bolje. U našoj porodici kažemo da „postoji front tvog života“. Tata i mama imaju svoj front, deca svoj, i svako odgovara za svoj front. Deca znaju da su roditelji uvek tu da pomognu, ali da svoje obaveze treba izvršavati bespogovorno.
Pročitajte i: Intervju – Tanja Petrović: Karatistikinja u zemlji čuda
Da li se nekad dogodilo da niste doneli ispravnu odluku?
Ne sećam se takvog događaja zbog koga bih se i sad kajao… No, evo, možda ovo: ja sam imao problema na poslu, a Maša je imala problema sa zdravljem, morala je da se oporavlja pa smo često slali malu Kiru kod dadilje. Desetak dana mesečno provodila je kod nje. Tako smo propustili neki period njenog razvoja i nismo razumeli zašto radi neke stvari. Tamošnja porodica je skroz drugačija, atmosfera je narodska, pa je Kira ponešto preuzela. I kad je došla kući, sećam se da se nije baš snalazila. Čim smo to osetili, prekinuli smo tu praksu.
