Piše: Piter Grej, razvojni psiholog
Šta je zadirkivanje? Psiholog sa Berklija Dašer Keltner je vodeći stručnjak za zadirkivanje. Njegova definicija zadirkivanje je “namerna šaljiva provokacija, usmerena na nešto vezano za metu”.
Zadirkivanje ima tri osobine:
1. To je verbalna izjava ili neverbalna akcija sa ciljem da namerno provocira drugu osobu.
2. Zadirkivanje sadrži elemente šalje, koji pokazuju da nije sasvim ozbiljna (smeh, ton, fraziranje, preterivanje, ironija).
3. Ono skreće pažnju na nešto vezano za metu – osobinu, fizičku karakteristiku, trenutno emocionalno stanje ili namere…
Neverbalno zadirkivanje je kada, recimo, roditelj nudi detetu bombonu pa je u zadnjem trenutku izmakne, i ono je usmereno na detetovu jaku želju za bombonom. Među članovima porodice koji se međusobno dobro poznaju, zadirkivanje je način da se iskaže ta prisnost, međusobnim podsećanjem na slabosti, što jača porodične veze. Slično je i sa bliskim prijateljstvima.
Zadirkivanje kao promovisanje poniznosti
Veoma važna osobina zadirkivanja je da ono podriva egoizam.
U ljudskoj prirodi je da nas tuđa uobraženost nervira. Arogantni ljudi pokazuju da misle da su bolji od nas i žele da nam nametnu svoju volju. Da bi odnos sa uobraženom osobom opstao, nužno je “izbušiti rupe” na njenom egu. Uostalom, svako od nas se s vremena na vreme dovoljno pogordi da je potrebno da bude spušten na zemlju. A zadirkivanje je pravi način za to.
Svako od nas se s vremena na vreme dovoljno pogordi da je potrebno da bude spušten na zemlju. A zadirkivanje je pravi način za to.
Kada nabliži zadirkuju, oni ne samo da iskazuju prihvatanje, već i podsećaju metu na njene mane kako bi ostala ponizna.
Svetski šampioni u zadirkivanju su lovci-sakupljači. Njihov opstanak zavisi od dobre saradnje, deljenja i duha jednakosti. Među njima nema glavnih, već sve odluke donose demokratski, kroz većanje. Pošto su svesni da je ljudska uobraženost pretnja njihovom opstanku, ona ime je večito na nišanu, naročito kad su u pitanju mladi.
Kada, na primer, neko ulovi antilopu i donese je u selo – mora se držati skromno i ponizno. Reći će da je životinja mršava, jedva vredna pažnje, da ju je ubio čistom srećom, ili samo zahvaljujući tome što je neko drugi napravio dobru strelu. Pokaže li i najmanji znak arogancije, svi će se rugati i njemu i mesu koje je obezbedio. Žaliće se da je meso žilavo, čak će i ispevati pesmicu o lovčevoj hvalisavosti. Možda će početi da ga oslovljavaju sa “poglavico” ili ”veliki čoveče”, što je za njih najgora uvreda.
Tako, gordi član zajednice uviđa da je prevršio meru i da treba da se pokaje. Mora se i sam uključiti u ismevanje svojih mana, jer će u suprotnom zadirkivanje postati još gore, i čak, kao krajnja mera, završiti izopštavanjem, što pokazuje da iza zadirkivanja stoje veoma ozbiljni razlozi.
Kada je antropolog Ričard Li upitao jednog plemeskog vrača o ovom običaju, on mu je odgovorio da mladić koji ulovi divljač može da se uobrazi i pomisli da je iznad drugih. “Mi to ne možemo dozvoliti, jer će ga jednog dana njegova gordost navesti da nekog ubije. Zbog toga obezvređujemo njegov ulov kako bismo ohladili njegovo srce i učinili ga skrušenim.”
U zapadnom svetu tokom poslednjih decenija narcizam je u stalnom porastu, a on nije ništa drugo nego patološki oblik uobraženosti. Da li je to i zbog izumiranja zadirkivanja?
U zapadnom svetu tokom poslednjih decenija narcizam je u stalnom porastu, a on nije ništa drugo nego patološki oblik uobraženosti. Da li je to i zbog izumiranja zadirkivanja? Pokret za podizanje samopouzdanja koji je zavladao, proglasio je sve vrste zadirkivanja štetnim, jer krnje samopouzdanje. Ali možda je to upravo ono zbog čega zadirkivanje i treba da postoji? Načini na koji odrasli zadirkuju decu u Aziji i na Pacifiku za naše standarde deluju zli i bezosećajni, ali njihova društva daleko manje pate od uobraženosti i narcizma.
U nastavku: Kada zadirkivanje prerasta u zlostavljanje?
