Piše: ŠALVA ALEKSANDROVIČ AMONAŠVILI (Tbilisi, 1931). Tvorac koncepcije humane pedagogije i veliki protivnik autoritativnog pristupa u vaspitanju i obrazovanju. Poznat i po tome što je odbio zvanje doktora nauka jer to nije u skladu s njegovim idejama.
Volim Toma Sojera – jer je nestandardan i na pravi način simbolizuje detinjstvo!
Klasična pedagogija – Ušinski, Pestaloci, Korčak, Makarenko, Komenski – vaspitava duhovnost u stvaralačkom uzajamnom odnosu odraslog i deteta.
A danas je pedagogija često autoritarna, prinudna, zasniva se na kazni i nagradi: ako se dete ponaša lepo – nagrađuj, ako se ponaša ružno – kažnjavaj. Humana pedagogija traži puteve za što manje konflikta i što više radosti. Manje otupelosti, više uspeha.
Tokom školovanja postavljamo deci desetine hiljada pitanja. Učitelj je ispredavao lekciju, zadao domaći a zatim proverava ko je kako uradio. Za one koji nisu uradili – slede sankcije. Govorimo o ličnosti, ali se ne pomeramo na putu humanih odnosa sa ličnošću.
Drugarstvo, uzajamna pomoć, sažaljenje, saosećanje – to je ono što nedostaje. Porodica ne zna kako to da postigne, a škola se udaljava od vaspitanja. Obučavanje je lak posao. U časove se ulažu finansije, uspeh se planira. Sve u cilju polaganja Jedinstvenog državnog ispita. (Polaže se u Ruskoj Federaciji na kraju srednje škole i služi istovremeno kao završni ispit u srednjoj školi, gimnaziji, liceju i kao prijemni za upis na fakultet. Polažu se: ruski jezik, matematika, strani jezik, fizika, hemija, biologija, geografija, književnost, istorija, poznavanje društva (osnove filozofije, sociologije, socijalne psihologije, ekonomije, politikologije, prava), informatika.) Ali onaj ko je položio Jedinstveni državni ispit, da li je kadar da tim znanjima vlada? Mogu li mu se poveriti ta znanja? Da li je to opasno?
Kod velikog hemičara i pedagoga Mendeljejeva, postoji ovakva misao: „Dati savremena znanja neoplemenjenom čoveku isto je kao uručiti sablju ludaku.“ Da li upravo to radimo? A onda vidimo terorizam.
Jedinstveni državni ispit je uveden kao strano telo u naš svet obrazovanja – zato što je to nepoverenje prema školi i nastavniku. JDI ometa dete u formiranju njegovog pogleda na svet: baš u godinama kada ono treba da razmišlja o svetu i svom mestu u njemu, dete mora da se priprema za JDI. S kojim vrednostima i osećanjima mlad čovek završava školu – to je nevažno?
Osnova svih osnova je učitelj. Učiti, vaspitavati – to je umetnost, tanana veza između odraslog i deteta. Samo ličnost razvija ličnost. Vidimo da se učiti može i na daljinu, ali razvijanje morala moguće je samo ako smo jedni pored drugih. Robot ne može razviti ličnost, čak i ako je tehnologija njegove izrade napredna dotle da se smeje.
Danas učitelji i nastavnici često ne shvataju: šta se događa? Ministarstvo čas dozvoljava raznovrsnost čas unificira. Čas izbacuje nešto iz programa, čas ubacuje. Držao sam seminar na kojem su me nastavnici pitali: šta je bolje sistem ocenjivanja od pet ili od dvanaest ocena? Odgovorio sam da se za mene svaka reforma meri samo jednim: da li je detetu bolje? Šta je ono dobilo od toga? Da li mu je postalo dvanaest puta bolje? U tom slučaju, ne treba cicijašiti, hajde da onda, kao Kinezi, uvedemo sistem ocenjivanja od 100 ocena!
Suhomlinski (1918–1970, tvorac originalnog pedagoškog sistema koji počiva na principima humanizma i detetovoj ličnosti kao vrhovnoj vrednosti u procesima obrazovanja – prim. prev.), govorio je: decu treba voditi od radosti do radosti. Jedna učiteljica mi je napisala pismo: „Šta da radim da mi deca ne ometaju čas?“ Šta ćemo: da pretimo prstom, podviknemo ili pozovemo roditelje? Ili da učinimo nešto da dete zbog tog časa oseća radost? Biće da je taj učitelj naučen za trojku, održao je trojkaški čas, na kome je učeniku dao dvojku. Eto vam „Opet loša ocena“. Učitelj ima veliku silu – ona može biti stvaralačka, a može biti i rušilačka. Sa čim učitelj trojkaš šalje decu u život?
