Sjajan tekst o tome kako u Srbiji stvaramo kod dece od malih nogu nezdrave navike možete pročitati na blogu Mirjane Mimice.
Svima je dobro poznato kako to izgleda – prvo ide tovljenje: jurenje deteta sa kašičicom, moljakanje (sa obaveznim podsećanjem na gladnu decu u Africi), ucenjivanje, pa ovacije za svaki progutani zalogaj. Sve to, naravno, u kombinaciji sa izbegavanjem fizičke aktivnosti: „ne jurcaj“, „oznojićeš se“, „pašćeš“. Posledice viđamo na svakom koraku – gojazna deca, deca kojoj je duša u nosu kad treba da optrče krug u sali za fizičko, dijabetes, loše držanje… Evo nekoliko najzanimljivijih delova:
„Kad baka dođe u posetu unučetu, u kuću ulazi s pitanjem – Jeste vi dali ovom detetu nešto da jede? – kao da ga mama i tata more glađu, a mama dete sa čuvanja od bake preuzima s pitanjem – Jel jeo nešto? Ništa ono – da li je naučio nešto novo, jeste li prošetali, samo jel jeo.“
„Kad god vidite neko debelo dete, znajte da ga vaspitava, neguje i hrani familija puna predrasuda čiji članovi ga svakodnevno obaveštavaju kakav je razmažen i nezahvalan stvor jer može da jede i od ptice mleko dok oni, dok su odrastali, ništa nisu imali sem proje, eventualno ’leba i masti.““
„Nedavno sam pisala o tome kako ne pamtim kada sam videla dete da trči za loptom, na svežem vazduhu, ali su zato igraonice pune, dok roditelji kafenišu, tržni centri takođe, gde za jednim kompjuterom sedi mama a za drugim dete igra igrice.“
„Ako roditelji i reše da se njihovo dete bavi sportom, to nije zato što je kretanje neophodno za njegov rast i razvoj, već da bi postali šampioni, nije važna aktivnost, nego rezultat. Roditelji se dele na preambiciozne, koji žele da njihovo dete sutra bude vrhunski sportista, po cenu svega, zagorčavajući im život što to sporo traje, i one nezainteresovane koji smatraju da je ozbiljno bavljenje sportom luksuz za koji oni nemaju para.“
„Sve što bi deca radila, vozila biciklu, rolere, plivala, trčala, predstavlja smrtnu opasnost, neko trči za njim i upozorava ga da će pasti, povrediti se, oznojiti, nazepsti, da će ga „probiti vetar“, isprljaće se, uništiće se, urnisaće se, „rodila sam te zdravog i pravog, hoćeš glavu da izgubiš“! Sve u svemu, fizička aktivnost im može doći glave. Kad sedne ispred kompjutera, svi srećni, ne moraju da trče za detetom, ni vetar ni kiša, ni drvo na koje je pomislilo da se popne, ga neće ubiti, samo mu prinose tanjire, više s onim što voli, manje s onim što ne voli a što je puno zdravije, „neće, brate“. A zna se šta deca vole, grickalice, sendviče, suvu hranu. Kad bismo mogli da ih stavimo u neku vazu, ko ukrasno cveće, super bi bilo.“
Ceo tekst pročitajte na blogu Mahlat.
Pročitajte još i: Vratite detinjstvo deci: ako želimo da naše potomstvo ima srećne, uspešne i moralne živote, treba da ih pustimo da se više, a ne manje igraju
