Da li se u odraslom dobu osećate neobjašnjivo nezadovoljno, neispunjeno, prazno…? Imate li utisak da nešto nije u redu, da retko šta donosi trajnije zadovoljstvo… da vam nešto nedostaje – ali niste sigurni šta?
Većina nas uviđa da događaji iz detinjstva imaju veliki uticaj na život i u odraslom dobu. I dobro i loše – sve ostavlja trag.
Ali postoji jedan faktor iz detinjstva koji ima podjednak, ako ne i veći uticaj od onoga što se u detinjstvu dešavalo. To je faktor koji se odnosi na ono što se NIJE desilo; to je nešto što se ne vidi i čega se ne sećamo. Ovaj nevidljivi faktor psiholozi nazivaju emocionalnim zanemarivanjem.
Emocionalno zanemarivanje je kontinuiran propust roditelja i staratelja da u dovoljoj meri odgovaraju na emocionalne potrebe deteta.
Emocionalno zanemarivanje je, na neki način, suprotno od „vidljivog“ zlostavljanja deteta. Dok maltretiranje i fizičko zlostavljanje predstavljaju nešto što su roditelji ČINILI, emocionalno zanemarivanje predstavlja nešto što su roditelji PROPUSTILI DA UČINE, a bilo nam je neophodno za optimalan emocionalni razvoj. To su propusti da primete, obrate pažnju ili na odgovarajući način reaguju na detetova osećanja, ponašanja, ličnost. Baš zato što je u pitanju čin propusta on je nevidljiv, neprimetan i retko se pamti.
Deca koja su bila emocionalno zanemarena, u odraslom dobu se suočavaju sa nizom problema. Kako njihova osećanja nisu u dovoljnoj meri bila validirana (primećena, potvrđena), ili detetu nije pružena podrška u razumevanju i prorađivanju sopstvenih osećanja, događaja, situacija (naročito neprijatnih), oni u odraslom dobu mogu imati teškoće u raspoznavanju i verovanju sopstvenim osećanjima. Može im biti teško i da razumeju sopstvene i tuđe emocije; može im biti teško da uopšte razaznaju odakle potiču emocije koje osećaju, kako da njima upravljaju, kako da one prejake umire i obrade, kao i da kod sebe neguju prijatna stanja i osećanja. S obzirom da je važan deo njihovog bića – emocionalno biće – kontinuirano bilo negirano i zanemareno, oni se u odraslom dobu mogu osećati prilično diskonektovano, neispunjeno i prazno. Mogu imati otpor da veruju drugima ili se na njih oslanjaju, dok, kao i svi, žude za ispunjenjem koje donosi kontakt. Mnogi od njih izveštavaju da se na neki način osećaju drugačije od ostalih; kao da nešto sa njima nije u redu, ali nisu u potpunosti sigurni šta.
Još jedan način na koji roditelji nehotice emocionalno zanemaruju svoju decu je i propust u upostavljanju jasnih struktura, pravila i granica kojih se dete treba pridržavati, kao i podučavanje disciplini i posledicama određenih ponašanja. Kao rezultat, emocionalno zanemareni često imaju teškoće sa samodisciplinom u odraslom dobu.
Koji god propust da je bio u pitanju, emocionalno zanemareni ih se retko sećaju i nemaju načina da razumeju, a neretko i artikulišu svoje teškoće. U najvećem broju slučajeva, za svoje stanje nezadovoljstva i nekompetence oni krive sebe.
Do dan danas, emocionalno zanemarivanje je tema o kojoj se malo govori. Baš zbog toga što je u pitanju nešto „nevidljivo“, nezapamtivo, odsustvo nečega, ono je ostalo u senci „vidljivih“ i takođe veoma važnih i velikih tema poput zlostavljanja ili traumatičnih događaja.
Rad na osvešćivanju ove snažne, nevidljive sile i njenih posledica koje se protežu do odraslog doba, može, naročito u procesu psihoterapije, imati transformativno i zaceljujuće dejstvo na sveukupnu dobrobit individue.
Za početak, dobro je početi sa postepenim stupanjem u kontakt sa svojim emocionalnim bićem. Obratite pažnju na različite emocionalne doživljaje i nastojte da sami sebi budete podrška u njihovom razumevanju. Potražite stručnu pomoć, edukujte se o osećanjima, emocionalnim potrebama, posledicama nezadovoljenih potreba u najranijem dobu, i – budite strpljivi. Bilo koji problem koji je nastajao godinama, decenijama, zahteva vreme, podršku, istrajnost i veliko razumevanje i nežnost prema sebi.
~ Dr. Jonice Webb, „Running on Empty“
Izvor: Beleške sa psihoterapije
