Upravo sam preživela moju prvu godinu kao majka. I dopada mi se, to je najbolja stvar koja mi se desila, život ima mnogo više smisla itd. Ali hajde da pređemo na teže stvari: ništa nije moglo da me pripremi na nemilosrdnost činjenice da si toliko potreban za preživljavanje jednog bespomoćnog ljudskog bića. Na neprospavane noći, grozničave dane i to, što sve oko tebe postaje nekako lepljivo.
Pročitajte i: Griža savesti jedne majke: Sve sam mogla bolje (ili nisam?)
Uprkos tome što sam ludo zaljubljena u svoju ćerkicu, ne mogu ponekad da se oduprem osećanju da sam talac. Kad drugi roditelji kažu: “Ne mogu da se setim života bez njih!”, pomislim da su doživeli potres mozga. Stvarno? Ne možete da se setite bezbrižnih nožnih izlazaka i vremena kad vam je zaista trebao budilnik da bi ste ujutru ustali? Kada ste slobodno mogli da odete u wc jer uspavana beba nije ležala na vama? Kada niste smdeli na povraćanciju? U najmračnijim trenutcima, činilo mi se da je jedina razlika između majčinstva i stokholmskog sindroma – veličina otmičara.
„U najmračnijim trenutcima, činilo mi se da je jedina razlika između majčinstva i stokholmskog sindroma – veličina otmičara.“
Naučnici još nisu sigurni zašto neke žene pate od postporođajne depresije, a neke ne. Kao bivši psihoterapeut, radila sam sa ženama koje su je imale, ali sad kad sam i sama majka, zbunjena sam kriterijumima za ovu dijagnozu. Naročito u tri ujutro, kada sebe mučim iznova čitajući simptome: napadi plača (jecaji), nesanica (upravo sam budna), depresivnost (pa, kad već pitate…), umor (da li se šalite?), anksioznost (takođe) i loša koncentracija (upravo sam ovo pročitala šesti put!?). Postoji li ijedna novopečena mama koja se ne oseća isto? Istovremeno sam se osećala i usamljeno i u društvu sa milionima.
Poruka citaocu: Ne pokusavaj se informisati sam, slusaj samo sta ti doktor kaze. E bas volim sto postoji internet i sto ne ovisim o gospodi u bjelom mantilu.
P.S. Moja baba nije bila alkos, a ni moja majka.
Meni nije jasno zašto u čitavoj zapadnoj kulturi (kojoj verovali ili ne pripadamo) postoji konstantno pravilo da se ide iz ekstrema u ekstrem. Ili da budeš helikopter roditelj, ili da udr’iš brigu na veselje i bezbrižno se prepustiš dominantnom toku stvari. Kada bi malo istražili, iznenadili bi se koliko je stvari koje govore pedijatri zasnovano na pretpostavkama, a ne na nauci. Tako je neuronauka uspešno dokazala da JESTE oštećujuće pustiti dete da dugo plače, pogotovo kada se to koristi kao metod uspavljivanja, ali neki pedijatri i dalje otvoreno tvrde da tako treba i da „deca jačaju pluća“. Tu je i priča o zelenoj „stolici gladi“ kod novorođenčeta, koja apsolutno nije pouzdan indikator da dete ne dobija dovoljno hrane i može se javiti (i trajati) zbog prostog usklađivanja rada pankreasa. Primeri su brojni.
Verujte pre svega sebi i svom roditeljskom osećaju i pokušajte da istražujete ne zbog straha, nego zbog dobra.
Moja logika je bila da, ako je moja baba mogla da usred II sv. rata rodi i ocuva troje (1940,1942,1944. godiste), a pritom ih je rodila u kuhinji svoje kuce, valjda mogu i ja da rodim i cuvam jedno (za pocetak) u modernim uslovima. I takav stav imam i dalje. Bogu hvala, rodila sam zdravu devojcicu koja jula puni 3 godine. Sa 10 meseci je prohodala, sa 13 posla u vrtic, otprilike tada je i pocela da brblja :). Od 4. meseca spava po celu noc bez budjenja (drugi i treci behose nezgodni zbog grceva i njenog budjenja od 3-5 ujutru), koristi nosu vec vise od godinu dana…Sta hocu da kazem? Iz mog iskustva, radjanje dece i cuvanje dece je pre svega jedan prirodan proces i veliki deo stvari kojima se mi opterecujemo dok su mali je priroda vec sama uredila. Kada se rodila, bila sam izgubljena (prvo dete, hrpa nepotrebnih, netrazenih i veoma cesto pogresnih saveta, ne znas ni gde ces ni sta ces sa hormonima koji divljaju kako god njima volja), ali sam se sve vreme vodila zdravom logikom i, u prvo vreme, savetima pedijatra koji su se pokazali ispravnim, i, pre i iznad svega, svojim materinskim instinktom (koji nisam imala ni zelela pre nego sto se ona rodila, da se razumemo 🙂 , ali koji se pokazao neizmerno korisnim dok se nisam snasla oko nje). Moje dete se igra u prasini, ne mora po svaku cenu da jede u isto vreme (jede kad je gladno), kad joj curi nos prosto ga obrisemo, odlicno zna da kad mama radi-mama radi, kad mama ide u grad-mama ide u grad (mada najcesce idemo u park gde se ona istrci, zaradi poneku modricu, ogrebotinu i sl. „decje radosti“) i za sad funkcionise super. Otkud znam? Zato sto smo i ja i ona nasmejane i zdrave bez posebne ishrane, posebih metoda, posebnih vitamina, „posebnih posebnosti“ i slicnih filozofiranja. Tako da, da. Znale su nase mame i bake malo bolje od nas sta je njihov „posao“. Misljenja sam da mi, moderne mame, previse ocekujemo i od sebe i od dece. Nismo roboti. Ne mozemo uvek sve da drzimo pod kontrolom, a nisu ni sva deca Novak Djokovic i Nikola Tesla iako bismo sve mi volele da tako mislimo i da je bas nase dete onaj skriveni genije. Meni je najbitnije da mi je ona ziva, zdrava i srecna, a sve ostalo ce doci. I jos ovo da dodam, na racun nas, modernih mama, i te kako treba da znamo da im kazemo „ne“ bez obzira koliko nam to bilo tesko zbog ljubavi koju osecamo prema njima i poriva da im damo sve sto mozemo. 🙂