U razgovorima sa decom, ali i roditeljima, Jelena Holcer je nailazila na različite probleme i prepoznavala upravo šta je kočnica ili prepreka na tom zajedničkom putu kojim ide svaki roditelj uz svoje dete.
Upravo je zato podelila i jedno, kako kaže, ne tako retko iskustvo:
„Jedna mama me je zvala da se dogovorimo da njen sin dođe kod mene. Objašnjava mi da je on i dalje odličan đak ali je sad popustio sa ocenama. Ne zna zašto se to desilo, ne zna kada je prestao da uči, on odbija da priča sa njom, ona ne zna zašto. Meni dečije ocene obično nisu mnogo važne pa pitam:
– A šta mi još možete reći o njemu, nešto što nije vezano za ocene?
– Kako to mislite?
– Sa kime se druži, ima li prijatelje, nekoga sa kime je blizak?
– Pa, ustvari, ne znam.
– Ima li neki hobi? Sport, muzika, nešto?
– Ranije je trenirao svašta, sada ne, kaže da će ponovo početi da trenira.
– Šta?
– Ne znam.
– A šta voli da radi, kako provodi vreme?
– Uvek je u svojoj sobi.
– I šta tamo radi?
– Nešto na kompjuteru. Mislim da igra igrice.
– Znate li koje igrice?
– A zašto bi ja to trebalo da znam?
Čujem promenu, ljutinu u njenom glasu. Ne odustajem.
– Zato što bi nam to reklo šta ga zanima.
– Ne znam koje igrice. Pitaću ga.
Imala bih ja još pitanja ali mi je jasno da ona ne bi imala odgovore jer o svom sinu ne zna ništa. Zato, pitam:
– Dobro, šta ste mislili? Da vaš sin dođe kod mene i da radimo, na čemu?
– Pa, na ocenama. Rekoh vam, popustio je u školi.
Nije to prvi put da vodim slične razgovore ali mi je svaki put tužno.“
Izvor: Facebook/Jelena Holcer
