Odlomak iz knjige „Plitko – kako internet menja način na koji čitamo, mislimo i pamtimo“ Nikolasa Kara, Heliks, 2013. (Naslov i oprema teksta redakcijski)
Osamdesetih godina prošlog veka, kad su škole počele znatno da ulažu u računare, bilo je mnogo entuzijazma u vezi s očiglednim prednostima digitalnih dokumenata nad papirnim. Mnogi pedagozi bili su uvereni da će uvođenje hiperveza u tekst koji se prikazuje na monitoru računara postati sastavni deo učenja. Hipertekst će, tvrdili su oni, osnažiti sposobnosti kritičkog mišljenja kod učenika, tako što će im omogućiti da se lako prebacuju između više gledišta na istu stvar. Oslobođeni čitanja ukorak s tekstom, što je neophodno sa štampanim stranama, čitaoci mogu da stvaraju svakakve intelektualne veze između različitih tekstova. Akademski entuzijazam prema hipertekstu još je podstaklo verovanje, koje je bilo na liniji s pomodnim postmodernističkim teorijama tog doba, da će hipertekst zbaciti patrijarhalni autoritet autora i preneti moć na čitaoca. Bila bi to tehnologija oslobođenja. Hipertekst, napisali su književni kritičari Džordž Landou i Pol Dilejni, može da „pruži otkrovenje“ oslobađajući čitaoca „tvrdoglave materijalnosti“ štampanog teksta. „Odbijajući stegu tehnologije uvezanih strana“, on „nudi bolji model za sposobnost uma da preuređuje elemente iskustva promenom veza asocijacije i determinacije među njima.“
„Osamdesetih godina prošlog veka, kad su škole počele znatno da ulažu u računare, bilo je mnogo entuzijazma u vezi s očiglednim prednostima digitalnih dokumenata nad papirnim.“
Krajem te decenije entuzijazam je počeo da splašnjava. Istraživanja su donela potpuniju i umnogome drugačiju sliku kognitivnih efekata hiperteksta. Pokazalo se da procenjivanje hiperveza i biranje puta među njima podrazumevaju mentalno zahtevne zadatke rešavanja problema koji nisu svojstveni samom činu čitanja. Dešifrovanje hiperteksta značajno povećava čitaočevo kognitivno opterećenje i njemu slabi sposobnost razumevanja i zadržavanja onoga što čita. Jedna studija iz 1989. pokazala je da čitaoci hiperteksta često na kraju počnu da rastreseno pritiskaju „po stranicama umesto da ih pažljivo pročitaju“.
Kako sam ograničila vreme pred ekranom nudeći deci neograničeno vreme pred ekranom
U eksperimentu iz 1990. otkriveno je da čitaoci hiperteksta često „ne mogu da zapamte šta su pročitali a šta nisu“. U drugoj studiji iz iste godine istraživači su dvema grupama ljudi zadali niz pitanja na koja je trebalo da odgovore pretraživanjem određenog skupa dokumenata. Jedna grupa je tražila odgovore u elektronskim hipertekstualnim dokumentima, a druga u tradicionalnim papirnim. Grupa koja se služila papirnim dokumentima izvršila je zadatak s većim uspehom. Raspravljajući o rezultatima tih i drugih eksperimenata, urednici jedne knjige o hipertekstu i kogniciji 1996. su napisali kako, budući da hipertekst „čitaocu nameće veće kognitivno opterećenje“, ne iznenađuje „što empirijsko poređenje između materijala na papiru (poznata situacija) i hiperteksta (nova, kognitivno zahtevna situacija) neće uvek ići u korist hiperteksta“. Predviđali su da će se kognitivni problemi verovatno smanjiti kad čitaoci dosegnu veću „hipertekstualnu pismenost“.
