„Pošto su pogledali prezentaciju, ispitanici su rešavali test od deset pitanja. Gledaoci tekstualnih stranica tačno su odgovorili na prosečno 7,04 pitanja, dok su gledaoci multimedije imali samo 5,98 tačnih odgovora – a to je, prema istraživačima, bitna razlika.“
Pošto su pogledali prezentaciju, ispitanici su rešavali test od deset pitanja. Gledaoci tekstualnih stranica tačno su odgovorili na prosečno 7,04 pitanja, dok su gledaoci multimedije imali samo 5,98 tačnih odgovora – a to je, prema istraživačima, bitna razlika. Zatim su ispitanicima postavili niz pitanja o njihovom doživljaju prezentacije. Oni koji su dobili samo tekstualni materijal smatrali su da je prezentacija zanimljivija, edukativnija, razumljivija i ugodnija nego što je to bio slučaj kod gledalaca multimedijalne verzije, koji su se pak više slagali s izjavom: „Iz ove prezentacije nisam naučio/la ništa“ nego gledaoci samog teksta. Čini se da multimedijalne tehnologije koje su na Webu tako uobičajene, zaključili su istraživači, „ograničavaju, a ne poboljšavaju sticanje znanja“.
U još jednom eksperimentu dva istraživača sa Univerziteta Kornel podelila su jedan razred učenika u dve grupe. Jednoj grupi bilo je dopušteno surfovanje Webom dok slušaju predavanje. Ispitanici su beležili aktivnost učenika na Webu i pokazalo se da su gledali stranice povezane sa sadržajem predavanja, ali su posećivali i one koje s njim nemaju nikakve veze, proveravali su poštu, išli u kupovinu, gledali video-snimke i radili sve što ljudi već rade kad su na internetu. Druga grupa je slušala identično predavanje ali sa isključenim računarima. Neposredno nakon toga, obe grupe su pristupile testiranju na kojem se merilo koliko su dobro zapamtili informacije s predavanja. Surferi su, kako izveštavaju istraživači, „imali značajno slabije rezultate na merenju pamćenja sadržaja koji je trebalo da nauče“. Nadalje, nije bilo razlike u tome jesu li informacije povezane s predavanjem ili je sadržaj sasvim nevezan za njega – svi su loše prošli na testiranju. Kad su istraživači ponovili identičan eksperiment u drugom razredu, rezultati su bili isti.
„Čini se da multimedijalne tehnologije koje su na Webu tako uobičajene, zaključili su istraživači, „ograničavaju, a ne poboljšavaju sticanje znanja“.“
Naučnici s Državnog univerziteta Kanzas sproveli su podjednako realistično istraživanje. Grupi studenata koledža dali su da gledaju jednu tipičnu emisiju CNN-a, u kojoj spiker izveštava o četiri vesti dok za to vreme na ekranu iskaču različite infografike, a u dnu teku tekstualne vesti. Drugoj grupi su dali da gleda istu emisiju iz koje su, međutim, bile izbačene infografike i tekst u dnu ekrana. Na testiranju se pokazalo da su studenti koji su gledali multimedijalnu verziju upamtili kudikamo manje činjenica iz vesti nego oni koji su gledali jednostavniju verziju. „Čini se“, pišu istraživači, „da taj multimedijalni format premašuje sposobnosti pažnje gledalaca.“
Deca i gedžeti – biti ili ne biti
Donošenje informacija u više oblika nije uvek pogubno za njihovo razumevanje. Kao što svi znamo iz ilustrovanih udžbenika i priručnika, slike mogu da razjasne i potkrepe pisana objašnjenja. Pedagozi znaju da pažljivo osmišljena izlaganja gradiva, u kojima se kombinuju objašnjenja ili pouke u zvuku i slici, mogu da pomognu učenicima da bolje uče. U savremenim teorijama to se objašnjava činjenicom da naš mozak koristi različite kanale za obradu onoga što vidimo i onoga što čujemo. Sveler kaže: „Zvučno i vizuelno radno pamćenje su odvojeni, bar u izvesnoj meri, a budući da su odvojeni, delotvornost radnog pamćenja može se povećati upotrebom oba načina obrade.“ U nekim slučajevima, rezultat je da „negativni efekti podeljene pažnje mogu da se ublaže upotrebom i auditivnog i vizuelnog modaliteta“ – drugim rečima, slika i zvukova. Internet, međutim, nisu osmislili pedagozi s ciljem da se optimizuje učenje. On nam ne izlaže informacije na brižljivo uravnotežen način, nego kao džumbus koji nam fragmentira koncentraciju.
