Zašto internet otežava sticanje znanja i stvara plitke umove

Čini se da multimedijalne tehnologije koje su na Webu tako uobičajene, ograničavaju, a ne poboljšavaju sticanje znanja. Internet nisu osmislili pedagozi s ciljem da se optimizuje učenje. On nam ne izlaže informacije na brižljivo uravnotežen način, nego kao džumbus koji nam fragmentira koncentraciju.

“Iako je World Wide Web učinio hipertekst svakodnevnom, sveprisutnom pojavom, istraživanja i dalje pokazuju da ljudi koji čitaju linearni tekst više razumeju, više upamte i više nauče od onih koji čitaju tekst posut hipervezama.”

To se nije dogodilo. Iako je World Wide Web učinio hipertekst svakodnevnom, sveprisutnom pojavom, istraživanja i dalje pokazuju da ljudi koji čitaju linearni tekst više razumeju, više upamte i više nauče od onih koji čitaju tekst posut hipervezama. U studiji iz 2001, dva kanadska naučnika zatražila su od sedamdesetoro ljudi da pročitaju pripovetku „Demonski ljubavnik“ modernističke književnice Elizabet Bauen. Jedna grupa je čitala priču u tradicionalnom formatu linearnog teksta; druga grupa je čitala verziju s hipervezama, kakvu biste pronašli na Web stranici.

Ovako bi svakodnevica izgledala bez svih tih ekrana

Čitaocima hiperteksta trebalo je više vremena da pročitaju priču, a u razgovoru s njima obavljenom posle čitanja pokazali su više zbunjenosti i nesigurnosti kad su govorili o pročitanom. Tri četvrtine njih reklo je da su imali teškoća u praćenju teksta, dok je kod ispitanika koji su čitali linearni tekst o takvim problemima govorio tek svaki deseti ispitanik. Jedan čitalac hiperteksta požalio se: „Priča je tekla jako skokovito. Ne znam da li je stvar u hipertekstu, ali ja sam odlučivao [šta da pritisnem, prim. prev.] i odjednom priča više nije normalno tekla, kao da je preskakala na neku novu zamisao koju nisam više baš mogao da sledim.“

“Čitaocima hiperteksta trebalo je više vremena da pročitaju priču, a u razgovoru s njima obavljenom posle čitanja pokazali su više zbunjenosti i nesigurnosti kad su govorili o pročitanom.”

Ispitivači su zadali u drugom testu da se pročita kraća i jednostavnija priča, „Pastrva“ Šona O’Faolajna. Rezultati su bili isti. Čitaoci hiperteksta opet su se izjasnili kako im je bilo konfuzno da slede tekst i njihovi komentari o fabuli i drugim karakteristikama pripovetke bili su manje detaljni i neprecizniji nego kod čitalaca linearnog teksta. S hipertekstom, zaključuju istraživači, „sabran i ličan način čitanja je, čini se, otežan“. Pažnja čitalaca „usmerava se prema strukturi samog hiperteksta i njegovim funkcijama, umesto prema doživljaju koji nudi priča“.

U drugom opitu istraživači su postavili ljude za računar i dali im da prepričaju dva članka s interneta koji opisuju suprotstavljene teorije učenja. U jednom članku iznosila se tvrdnja „znanje je objektivno“ dok je drugi zagovarao tezu „znanje je subjektivno“. Oba članka bila su složena na isti način i sa sličnim podnaslovima, i svaki je imao hiperveze na onaj drugi, tako da čitalac lako može da prelazi iz jednog u drugi i upoređuje teorije. Hipoteza istraživača je bila da će ljudi koji se služe hipervezama potpunije razumeti te dve teorije i njihove različitosti nego ljudi koji čitaju stranice u sledu i koji su prvo pročitali jedan članak od početka do kraja pa onda i drugi. Pogrešili su. Naprotiv, ispitanici koji su čitali linearno postigli su znatno bolje rezultate na ispitu razumevanja gradiva nego oni koji su pritiskali tamo-amo. Istraživači su zaključili da hiperveze ometaju učenje.

Prethodna strana 1 2 3 4 5 Sledeća strana

Podeli tekst: