Šta biste rekli roditeljima koji, uvek u “najboljoj nameri” usmeravaju decu na studije npr. nečega što ne vole ili osujećuju dete da se bavi nečim što voli?
– Roditelji u strahu za budućnost svoje dece, opterećeni situacijom u društvu ili pak porodičnim vrednostima sve čine da utiču na životno opredeljenje svoje dece uslovljavajući ih da prihvate njihov izbor u izboru fakulteta i zanimanja uopšte. Ne mogu da zamerim roditeljima što se brinu i što žele deci siguran posao i mogućnost bržeg osamostaljivanja. Razumem ih i kad vrše određeni, razuman pritisak ne bi li ih motivisali da istraju u onom što su započeli i želeli. Međutim nametanje izbora fakulteta i zanimanja uopšte, ukoliko je u suprotnosti sa željama, mogućnostima i afinitetima mladih, ne podržavam. Vrlo često oni budu neuspešni studenti, koji odugovlačenjem studiranja pružaju pasivan otpor, mnogi ga i ne završe ili pak bivaju neuspešni u poslu. Primorani su da budu nezadovoljni , nesrećni poslušnici. Sa mladima treba razgovarati, predočiti im naša iskustva i nedoumice, ali im dozvoliti da sami odlučuju o izboru fakulteta. Oni tako nauče između ostalog, da snose odgovornost za svoje izbore i postupke, da se bore za sebe i uživaju u svom izboru i uspehu koji iz toga uglavnom sledi.
Mnogi roditelji odu predaleko i forsiraju decu, ubeđujući ih da ONA nešto vole- gurajući ih često u popularne sportove ili estradu. Ne želimo da sumnjamo u najbolje namere, ali šta misilite, o čemu oni razmišljaju?
– Dete svoje roditelje, kakvi god da su mnogo voli i veruje im. Trudi se da ispuni njihova očekivanja, iako to što radi možda i nije ono što ono stvarno želi, da bi osiguralo ljubav i naklonost. Neki roditelji, na žalost stvarno odu predaleko, pa prosto uguraju decu u neke aktivnosti kao što su popularni sportovi, estrada,raznorazna takmičenja a da nisu ni pitana da li to hoće, mogu, žele, vole. Deca se trude, moraju, ne žele da iznevere očekivanja, imaju potrebu da usreće roditelje. Pitali ste me o čemu ti roditelji razmišljaju. Ne znam. Znam o čemu ne razmišljaju. Sigurno ne o stresu kroz koji njihovo dete prolazi u situacijama kada se bori za pobedu. U stvari ne razmišljaju da se ono tada takmiči i bori za njihovu ljubav. Ušlo je u borbu koja poznaje samo institut pobednika i gubitnika. Samo, pred očima gledalaca, sudija, žirija, dželata, na mestu kojem ni po čemu nije doraslo, ono prolazi kroz pakao straha. O tome njihovi roditelji ne razmišljaju. Sve to može da ostavi nesagledive posledice po dete. Ukoliko nema dovoljno snage da se suprostavi bolesnim očekivanjima i ambicijama svojih roditelja i pruži otpor ono zombirano ide dalje i dalje, sa sve većim stresom i naporom, jer se plaši da će biti manje voljeno a često i kažnjeno . Pritisak postaje preveliki, oni svesno ne mogu da izađu iz njega i ne retko posežu za drogom, alkoholom ili pak upadaju u teška psihička stanja, praćena depresijom.
