“Neka deca ne biraju sport prema tome šta drugi očekuju od njih, već prema tome gde se osećaju slobodno, prihvaćeno i radosno. Jer igra ne pita ko si, koliko si brz, da li si dečak ili devojčica i hoćeš li jednog dana osvojiti medalju. Ona samo želi da se igra.”
Mnogo važnije od samog broja bodova na završnom ispitu jeste da učenici razviju navike koje će im pomoći u daljem školovanju – sposobnost da čitaju sa razumevanjem, kritički razmišljaju i samostalno usvajaju nova znanja - naglašava profesorka Jovana Reba
Doneti dete na svet tek je prvi stepenik u preuzimanju odgovorne uloge roditeljstva. Dati svoj puni doprinos u procesu socijalizacije i razvoja samostalne ličnosti uz puno uvažavanje ličnih osobenosti, ali i moralnih načela – proces je koji traje godinama, i to bez pauza.
Kada disciplina prestaje da bude vaspitna metoda, a postaje nasilje? Na to pitanje odgovara istraživanje koje je uradila prof dr Jovana Škorić, a koje otkriva zabrinjavajuću svakodnevicu mnogih mladih sportista u Srbiji
Problem koji postoji odavno ali sve češće ga uočavamo kod dece predškolskog uzrasta. Kako se manifestuje? Dete je promuklo, često gubi glas na kraju dana.
U pozadini skoro svih dubokih narcisa nalazimo ili napuštenost ili preteranu brigu. Narcisoidne ličnosti zbog toga nemaju izgrađeno sopstvo na koje mogu da se oslone, nemaju temelj samopoštovanja i potpuno se oslanjaju na pažnju koju mogu dobiti od drugih kako bi osećali da su živi i vredni.
Osvestila sam jednu vrlo jednostavnu istinu: ako je meni hladno, to znači da treba se obučem (ili obujem) ja, a ne moja deca. Ona treba da se obuku kad je njima hladno.
Pošto se svi možemo složiti da je podizanje deteta složen proces, važno je naglasiti nekoliko osnovnih stavova sa strane roditelja i staratelja koji su presudni za dečji intelektualni i emocionalni razvoj.
