Da li je li moguće da je osećaj sreće urođen, baš kao i predodređenost za suprotne emocije i raspoloženje?
Roditelji dvoje ili više dece će potvrditi da su njihova deca, nezavisno o istom vaspitanju i nezi – drugačijeg senzibiliteta. Jedno dete može biti veselo, otvoreno i razigrano, a drugo povučeno, neraspoloženo i zabrinuto. Po tom principu će se neka deca smejati nakon pada sa stolice, dok će druga neutešno plakati jer su zagazili u baricu vode.
Iz tih razloga se javilo pitanje, da li je sreća urođena?
Da li su nove generacije nezadovoljnije od prethodnih: Šta se događa sa srećom?
Neki naučnici i roditelji smatraju da jeste. No, bez obzira na to gde se na skali sreće nalazi dete, izuzetno je važno da obraćaju pažnju na njegov temperament, jer je on smernica za vaspitanje i način ophođenja prema detetu. Ukoliko roditelji znaju prepoznati potrebe svog deteta, ono će zasigurno odrasti u zadovoljnu i ispunjenu osobu.
Neuronaučnica Lise Eliot, autorka knjige “Šta se događa? Kako se mozak i um razvijaju u prvih pet godina života”, smatra da je sreća stvar raspoloženja, a ne urođena osobina. Ipak, naglašava da određeni aspekti temperamenta (optimizam, pesimizam, stidljivost, otvorenost) imaju značajnu ulogu u tome koliko će dete postati srećno. Naučnici nisu pronašli “gen sreće”, ali istraživanja pokazuju da je temperament deteta, kao osnovni emocionalni i socijalni stil, deo njegovog uma.
