„Mi smo rođeni u ovom svetu da bismo ga prihvatili, ne samo da bismo saznali o njemu. Znanje nas možda može učiniti moćnima, ali punoću dostižemo samo ako smo puni saosećanja. Najviše obrazovanje nije ono koje nam pruža samo činjenice, već ono koje čini da nam život bude u harmoniji sa svim stvorenim.
Ali mi nailazimo na to da škola takvu pouku o saosećanju ne samo da zanemaruje, nego se čak i bori protiv nje. Od najranijeg detinjstva stvaraju nam navike i nameću znanja na takav način da se naš život odvaja od prirode, a naš um i svet se od naših najranijih dana predstavljaju kao suprotnosti. Tako je najviše obrazovanje za koje smo predodređeni zanemareno, a mi smo naterani da izgubimo naš svet da bismo, umesto njega, našli gomilu podataka. Mi detetu oduzimamo Zemlju da bismo ga naučili geografiju, oduzimamo mu jezik da bismo ga naučili gramatiku. On žudi za Pričom, a zatrpan je spiskom činjenica i datuma… Detetova priroda buni se protiv takvog nečovečnog postupanja, pateći svom svojom snagom, da bi naposletku bila u potunosti ućutkana kaznom.“
Kako mudri pesnik Tagore sagledava cilj čovekovog obrazovanja? Na šta upućuje roditelje i sve vaspitače dece?
„Cilj obrazovanja je da čoveku pruži jedinstvo istine. Nekada davno, kada je život bio jednostavan, svi različiti aspekti čoveka bili su u potpunom skladu. Ali, kada je došlo do razdvajanja intelekta od duhovnog i fizičkog, obrazovanje je svoj naglasak stavilo na intelektualni i fizički deo čoveka. Mi isključivo obraćamo pažnju na to da damo deci podatke, ne shvatajući da takvim pristupom produbljujemo jaz između intelektualnog, duhovnog i fizičkog.
Ja verujem u duhovni svet ne kao u nešto što je odvojeno od ovoga sveta, već što je njegova najdublja istina. Sa svakim dahom koji udišemo, mi stalno treba da osećamo ovu istinu: da živimo u Bogu. Rođeni u ovom divnom svetu, punom tajne beskonačnog, mi ne možemo da prihvatimo da je naše postojanje samo trenutni izliv slučajnosti, koji plovi na struji materije ka nekakvom večnom ništavilu. Ne možemo da svoj život posmatramo kao san snevača koji se nikada ne bude. Mi posedujemo ličnost kojoj su materija i sile besmislene ukoliko nisu povezane sa nečim beskrajno ličnim, čiju smo prirodu donekle otkrili u ljudskoj ljubavi, u veličanstvenosti dobra, u mučeništvu herojskih duša, u neiskazanoj lepoti prirode, koja nikada ne može biti prosta fizička činjenica, niti išta drugo do izraz ličnosti.“
Jovan Mrđenovački
(Tagorine misli sa engleskog prevela Milina Kosanović)
Izvor: pravoslavlje.spc.rs
 bio je indijski pesnik, pisac i esejista. Njegove misli o vaspitanju i obrazovanju dece dragocena su pomoć roditeljima.){kind=link}